21.8.16

Les combattants / Love at First Fight

2014.
režija: Thomas Cailley
scenario: Thomas Cailley, Claude Le Pape
uloge: Adele Haenel, Kevin Azais, Antoine Laurent, Nicolas Wanczycki, Frederic Pellegeay


Letnje je vreme i zašto ne pogledati jedan pravi letnji film, film o letu koje će promeniti sve? Film gde ima i ljubavi i odrastanja i tuče i vojske? Film gde vidimo leto u gradiću kakvo zaista jeste, sa istim ortacima, istim ispraznim razgovorima, izlascima u tupave diskoteke, sa kupanjem u jezeru, pecanjem, olujama, šumskim požarima, vožnjom na motoru i letnjim poslićima? Ne, to nije ništa naročito novo samo po sebi, ali zna biti šarmantno. Naročito kad to rade Francuzi...

 Debitant Thomas Cailley je kao reditelj pokazao priličnu dozu sigurnosti da sve upakuje u jedno izuzetno pozitivno, premda ne i eskapističko iskustvo, dok kao scenarista demonstrira zavidnu dozu hrabrosti ne samo da obrne rodne uloge u klasičnoj shemi romantične komedije, već i da se okane popovanja (ili makar moralno-političkog problematiziranja) na pod-zapletu koji će ga logično zahtevati i da kreira dosta životne likove, pa će mu tako uspeti prilično težak zadatak da crpi humor iz nedostatka smisla za humor jednog ili oboje od njih. Predivno snimljen, nenametljivo montiran, podvučen odgovarajućim soundtrackom i zasnovan na sjajnim, samouverenim glumačkim izvedbama mladih glumaca u ulogama naslovnog para, te sa nekoliko pamtljivih epizodnih ostvarenja, Les combattants je pravi mali dragulj.
Prvo upoznajemo Arnauda (Azais) i on je tipična “beta”, što će reći pratilac čiji je život u polu-ugodnom leru iz kojeg ga pomeraju drugi. Čini se da ga ni očeva smrt nije digla iz polu-sna, već mu je samo trasirala karijerni put: zajedno sa starijim bratom (Laurent) nastaviće očev uhodani stolarski obrt. Zanimanje dalje od bleje i pecanja sa ortacima će mu donekle pobuditi armijski regrutni karavan koji je došao u mesto, ali tek će ga poznanstvo sa veoma čudnom devojkom, Madeleine (Haenel) zaista probuditi.
Njihov “meet cute” momenat će biti tuča, odnosno vojni kurs samoodbrane. Njegova prva reakcija će biti da se on ne tuče sa curama. Njena je više u “ne budi pizda” fazonu. Ona nije obična cura, ona koja ide po diskotekama i juri frajere da joj plaćaju pića. Ona se rekreira “borbenim” plivanjem (sa opterećenim ruksakom na leđima), pije šejkove od sirove ribe i ispaljuje informacije tipa “ako umreš, tvoja mačka će ti u roku od tri dana pojesti lice”. Njen cilj je trening za padobrance, najstroži mogući vojni kamp kao uvod u surovu borbu za preživljavanje. Jer apokalipsa je blizu i ništa drugo nema smisla. Ni master studije iz kriznog menadžmenta, ni dvorišna kućica za koju su njeni roditelji unajmili Arnauda da izgradi, a pogotovo ne nekakva apstraktna ljubav.
 Međutim, stvari će se promeniti u vojnom kampu. Ne samo da će je Arnaud tamo pratiti, u odsustvu bolje ideje šta sa sobom preko leta, nego će se i vojska pokazati u pravom svetlu, a ne kao montažna sekvenca napornog, ali smislenog treninga. Ne, vojska oličena u zapovedniku kampa, poručniku Schliefferu (Wanczycki) i njegovim pomoćnicima će se pokazati kao pompozna i rigidna hijerarhijska struktura potpuno neprimerena apokaliptično-anarhičnom duhu mlade survivalistkinje. Udobni kreveti, jelo u kantini, jebene čokoladice, kome još to treba kad je kraj već tako blizu?
Simpatičnih, blentavih mladića je na filmu već bilo masu, a tinejdžerska izgubljenost je svojevrsno opšte mesto ne samo filmova o odrastanju. Čak i njihova transformacija u stabilne i samouverene članove društva usled ljubavi, određenog psiho-fizičkog iskustva ili eventualne traume nije ništa novo. Međutim, u izvedbi Kevina Azaisa, to deluje životno i uverljivo, kao i njegova zbunjenost ne samo nad Madeleine, nego i nad životom kao takvim.
Sa druge strane, Madeleine je lik koji ne viđamo često na filmu. Ona nije “quirky” na uobičajen filmski način, nije nespretna i sramežljiva, čak ni naivna kakve su manične devojke po filmovima. Njena naivnost je drugačija. U svom survivalizmu, intelektualiziranom i elokventno objašnjenom do te mere da to može zvučati suvislo, Madeleine deluje skoro autistično, kao da ne zna da se ponaša u socijalnim situacijama, pa su njene verbalne, a ponekad i fizičke reakcije na liniji nenamernog “deadpan” humora. Međutim, u preciznoj izvedbi Adele Haenel, jedne od najboljih francuskih mladih glumica koja je već vezala impresivan niz autorskih imena sa kojima je sarađivala od Celine Sciamme, preko Andrea Techinea do braće Dardenne, Madeleine nijednog trenutka nije karikaturalna. Naprotiv, vrlo je intrigantna.
 Sad, od armije i regrutiranja klinčarije preko saveta za tuču, besplatnih majica i luftića, bi neko napravio političko i moralno pitanje. Ne i Cailley. To bi bilo suviše lako. On ne samo da armijsko regrutno osoblje tretira sa dužnim poštovanjem, već armiju predstavlja kao prostu životnu činjenicu: ona je najveći ili drugi najveći poslodavac u zemlji (rame uz rame sa McDonaldsom), nudi obrazovanje, specifične veštine i karijeru, ali jednako tako njena mastodontska priroda nije prilagodljiva i spremna za pronicljiva pitanja i propitivanje. Opet, našem dvojcu je pomogla u zbližavanju. Možda je to samo mladalačka varijanta “folie a deux”, ali svejedno.