Made in France

2015

režija: Nicolas Boukhrief

scenario: Nicolas Boukhrief, Eric Besnard

uloge: Malik Zidi, François Civil, Nassim Si Ahmed, Ahmed Drame, Dimitri Storoge

Dve stvari će vam zalepiti pogled za Made in France, film Nicolasa Boukhriefa, postojanog, ali ništa posebno autora filmskih krimića i trilera na čiju je karijeru presudno uticao nešto jači igrač, Mathieu Kassovitz. Prvo je plakat koji govori u prilog tome da je jednostavnost delotvorna čak i kad se čini banalnom. Na plakatu je Eiffelov toranj koji izrasta u AK47. Druga “udica” je kartica da je film završen pre januarskih napada na Pariz. Zvuči kao kurčenje, ali premijera je zapravo odlagana u Francuskoj i na stranim festivalima zato što sadržina filma nije bila najprimerenija aktuelnom političkom trenutku. Ironije li, nakon premijere u oktobru, usledili su novembarski napadi. Znači, ne samo da je završen pre Charlieja, nego je i premijerno prikazan pre Batlacana. Događaji su, naravno, fikcija, ali od one upozoravajuće sorte.

Radi se tu o domaćim terorističkim ćelijama. Jer teroristi nisu “uvozni proizvod”, nisu stranci koji ne govore jezik sredine, nego su najčešće domaći momci na koje niko (sistem) ne obraća pažnju. Bez odgovarajuće edukacije i integracije tih mladih ljudi, zajedno sa slabom obaveštajnom zaštitom, svaka džamija u radničkom predgrađu nekog većeg zapadnoevropskog grada može postati regrutacioni centar za buduće teroriste i bombaše-samoubice. Religija i geo-politika samo su zgodni izgovori, pravi uzroci su besperspektivnost i nedostatak socijalne mobilnosti u društvu. Kod domaćeg, većinskog stanovništva reakcija je najčešće nacionalizam, a kod potomaka imigranata radikalizacija i ekstremizam vođen iz religijskih ustanova.

Naš protagonista je Sam (Zidi), riđokosi novinar alžirskog porekla. Posećujući opskurne džamije u predgrađu, nabasao je na džihadističku ćeliju. Njom upravlja Hassan (Storoge), pravog imena Laurent, Francuz koji je prošao obuku u Pakistanu. Christophe (Civil) zvani Youssef obezbeđuje finansijska sredstva. Driss (Ahmed) je tipičan besni “adrenalin junkie” željan nasilja, a Sidi (Drame) ima lični motiv za osvetu. Sam u grupi dođe kao intelektualac, jedini govori arapski kako dolikuje, ekstenzivno čita i poznaje Kuran.

Ćelija po naređenjima sa strane, pominje se Al-Qaeda, priprema bombaški napad u Parizu i Samov plan je da na vreme alarmira policiju i javnost i to spreči po svaku cenu. Ključna stvar je tajming: da bi se teroriste iz predgrađa pohapsilo, osudilo na duge kazne i eventualno otkrila šira mreža i strani nalogodavci, potrebno je znati informacije koje Hassan čuva za sebe. Ako bi se reagiralo prerano, oni bi bili osuđeni za manja kaznena dela. Ako bi se, pak, reagiralo prekasno, znate već: Pariz u plamenu, mrtvi civili i sve ono što smo imali januara i novembra prošle godine...

Pre desetak godina na našim televizijama prikazivala se serija Sleeper Cell koja se bavila sličnom situacijom u Los Angelesu. Likovi su bili slično tipski, slatkorečivi vođa, konvertiti, naivci i ubačeni agent FBI-ja. Napad na Bliznakinje je nešto što je obeležilo dalji tok istorije i internacionalni terorizam se proširio i pronašao zainteresirane pešadince u svim krajevima sveta, od pustinje i prašume do opustelih sela i radničkih blokova. Premisa serije je bila intrigantna, ali nije uspela održati pažnju kroz cele dve sezone, nego se sve potrošilo negde pri kraju prve, pa nam na koncu nije bilo bitno hoće li naš agent uspeti sprečiti zlikovce da raznesu pola “okolice Hollywooda”.

Slično važi i za Made in France, interesantna premisa, aktuelnija nego ikad, uspeva da se do kraja filma rastanji i utopi u vrlo klasičnim konstrukcijama. Prednost filma u odnosu na seriju je u startu ograničeno trajanje, pa se premisa koja nas i zakači i navede na gledanje filma ne potroši tako da nam ogadi gledanje do kraja, kao što je to slučaj sa serijom. Sad, upitna je originalnost ideje, ali neke teme prete da postanu večite, pa to može biti kontra-argument. Made in France je svakako aktuelan film, premda pešački napisan i donekle zanatski režiran,što ga čvrsto drži u proseku. Gledaocima koji prate politiku biće elementarno zanimljiv kao informativan, ljubiteljima trilera čisto gledljiv, a ostali ga mogu i preskočiti.