3.8.16

Sensoria

2015.
režija: Christian Hallman
scenario: Christian Hallman, Mans F.G. Thunberg
uloge: Lanna Olsson, Norah Andersen, Alida Morberg, Boel Larsson, Rafael Pettersson, Karin Bertling, Harald Leander

Hm... Urbani horor sa ženskim likom u središtu zbivanja koji nam pritom dolazi iz Skandinavije, tačnije iz Švedske. Pa to bi moralo biti zanimljivo. U svakom slučaju, očekuju se hladnoća i depresija, što samo po sebi pokreće dobar horor. Kako to zajebati? Jednostavno: sa kurčevitim stavom. Jer koji je moj taj Polanski da su njegovi urbani horori o otuđenosti u velikim gradovima klasici žanra? Ko je Hitchcock da ga se smatra majstorom napetosti? Bergman i psihologija? Uostalom, kad Eskil Vogt može da izvodi tripove u svom prvencu Blind, što ne bi mogao i Christian Hallman?
I šta je Hallman zapravo na sve to smislio? Ženu depresivnu iz nekoliko šturo navedenih razloga i duhove. Ne zajebavam se, imamo stan u blokovskom predgrađu naseljen duhovima, uz komšije čudake kao bonus. I ne spoilam jer je to nemoguće posle uvodne scene (stiglo proleće, visi baba na tavanu) i izmaglice koja se pojavljuje na ogledalu bez razloga i vrata od nameštaja koja se otvaraju takođe bez razloga u reda veličine trećoj-četvrtoj sceni. Sve je telefonirano i trasirano odmah, objašnjeno prigodno, a Hallman još krajnje bezobrazno žica nastavak sa onom scenom posle odjavne špice.
Pritom se ne ide ni u kakvu dubinu, likovi kakve sretnemo takvi su. Barem od onih živih. Tako slepac s psom (Leander) osim što deluje malo čudno u svojoj prijatnosti služi da našoj junakinji otkrije tajnu koju mi kao gledaoci znamo od početka, perverznjaku (Pettersson) na čelu piše “lažni trag”, a luda baba (Larsson) je “off” od samog početka. Ni duhovi nisu mnogo dublji, druga luda baba, ona što visi, (Bertling) vreba iz senki tako da je vidimo mi, a ne naša protagonistkinja, a jedino devojčica (Andersen) nosi u sebi malo misterije, doduše lenjo napisane i stoga lako dokučive.
Isto važi i za našu protagonistkinju (Olsson) i njenu depresiju. Ona ima jednu prijateljicu (Morberg) koja, gle čuda, ima i svoj život pa ne može da je dadilja baš stalno. Zato naša protagonistkinja tone u ludilo i crne misli. Tu se, recimo, ukazuje prilika za povezivanje skandinavski “hitova”: socijalne države i depresije (pošto ženska ne radi ništa osim što visi u stanu i šetka se po ulicama), ali Hallman tu ne poentira. Bila je to prilika za subvetziju, ma kako zaumnu, ali ipak nešto zanimljivo i originalno u filmu.
Hallman je, međutim, imao druge planove. Pokušao je da se izvuče na sporost i atmosferičnost, neuspešno. Prvo, zato što se stalno “offira”. Drugo, zato što je to toliko puta viđeno u modernim horor-dramicama sa duhovima: kao, ništa se ne događa, a ono... Čak je i hladnoća pejzaža očekivana i do daske banalna i zapravo jedino što pomera film iz kategorije negledljivo u kategoriju gledljivo lošeg je perfektna gluma Lanne Olsson koja i sa tako plitkim i bezveznim likom uspeva da izvuče emociju i pobudi nam empatiju.

Vraćam se na Polanskog i njegovu stanarsku trilogiju. Svi ti filmovi su govorili i ulazili u suštinu pojava koje su se nalazile iza viđenog. Radio ih je kreativan i iskusan filmaš koji je znao šta i kako hoće reći. Pre dugometražnog debija Sensorie, Hallmanu je “highlight” bio televizijski dokumentarni specijal o nekadašnjoj porno-zvezdi, čak ne ni posebnoj po nečemu. Pametnom dosta.