26.8.16

The Confirmation

2016.
scenario i režija: Bob Nelson
uloge: Clive Owen, Jaeden Lieberher, Maria Bello, Matthew Modine, Tim Blake Nelson, Robert Foster, Patton Oswalt, Stephen Tobolowski


Jaeden Lieberher. Ako do sada niste, zapamtite to ime. Trebaće vam. Ovaj momčić će, ako bude ovako nastavio i u daljoj karijeri bude birao odgovarajuće uloge, biti velika zvezda i, još važnije, veliki glumac. Njegov glumački instikt je već sada nepogrešiv, slobodan je i ne biva nadigran ni od strane velikih glumačkih imena kao što su Bill Murray (St. Vincent), Michael Shannon (Midnight Special) i sada Clive Owen. Sa takvim čudom od deteta najbolje što reditelj može da uradi je da ga što više pusti i vrlo blago usmerava. Ovde još igra protiv svih šansi, klinca koji plače kad zgazi bubu i toliko naivnog da prosto privlači pažnju baraba koje bi ga uzele na zub. Lieberher je i sa takvom ulogom svejedno simpatičan.

 Reditelj Bob Nelson je debitant, ali očito ima šlifa za neke stvari kao što je to okruženje, milje i kolektivna psihologija i sasvim dobru intuiciju kojom se vodi u izboru i usmeravanju svojih glumaca. Scenarista sjajne Nebraske je za svoj debi izabrao slično, provincijalno okruženje sa svojim osobenostima, tračevima, podvalama, ali i srdačnošću i neposrednošću, iskrenom ili fingiranom religioznošću i toplinom. Nebraska, pojačana rediteljskom odlukom Alexandra Paynea da se snimi crno-belo, ipak je primetno ozbiljniji film od The Confirmation, premda je portret provincije pritisnute krizom i pod-zaposlenošću zajednička strana, ali The Confirmation to nadoknađuje toplinom i vedrinom.
  Opet imamo odnos oca i sina, samo što sad otac nije star i dementan, nego navodno u naponu snage, samo bez imalo sreće na horizontu. Walt (Owen) je razveden, bez stalnog posla (iako sa određenim veštinama), pred deložacijom je iz iznajmljene kuće zbog neplaćanja kirije, auto mu je na izdisaju, a sina viđa samo vikendom. Njegov sin Andrew (Lieberher) je zlatan momčić koji voli da provodi vreme sa ocem i njih dvojica se raduju predstojećem vikendu kada majka (Bello) i očuh (Modine) odlaze na odmor u hrišćanskom duhu.
Crkva je neobično važna i Andrewu, na čuđenje svog oca razočaranog ateiste, redovan je tamo i pridržava se zapovesti. Upoznajemo ga u ispovedaonici gde je, čini se, prvi put. Jedino što ima da ispovedi je to da se dugo nije ispovedio. Po svom mišljenju je poštovao roditelje, nije lagao, ne dao bog krao, nikome nije poželeo zlo, čak nije imao ni grešne misli. Da, Andrew je ili tako naivan ili se naprosto pravi blesav. Sveštenik (Tobolowski) očito misli da se mali izmotava i svejedno mu odredi pokoru.
Zanimljivo, ali sve i da mali nije lagao do tada, prvu laž će izgovoriti koliko u sledećoj sceni na parkingu ispred crkve: reći će da je izmolio celu pokoru, što nijedno dete ne uradi. Do kraja gorko-slatkog tragikomičnog vikenda s ocem Andrew će prekršiti još neke zapovesti, izgovoriće nekoliko “belih laži”, skrivaće istinu, ukrašće (već ukradenu) stvar, čak će mahati pištoljem (u samoodbrani), neće poštovati starije, preskočiće crkvu da bi bio s ocem. Znači li to da Andrew postaje baraba ili makar normalan nevaljalac? Ne, on samo upoznaje svet odraslih, moralnu sivu zonu koja stoji kao praksa nasuprot teoriji koju čuje u crkvi, školi i kod kuće.
Ono što će pokrenuti radnju i voditi je u krugovima je kutija specijalnog alata koji je ukraden iz Waltovog kamioneta dok je ovaj pio u baru, a Andrew se smorio čekajući ga u autu, pa pošao po njega. Alat ne samo da je redak i da je lopov tačno znao šta krade, nego mu je preko potreban za posao koji ga makar nakratko može održati iznad vode. Otac i sin, usput rešavajući svoj odnos i životne probleme (sin sa naivnošću, otac sa alkoholizmom), kreću u potragu za alatom kroz zamršeni socijalni pejzaž starih majstora (Foster), bivših i sadašnjih lopova (Tim Blake Nelson, nije u srodstvu sa autorom), lokalnih ridikula (uglavnom televizijski glumac Patton Oswalt u jednom od svojih tipičnih neurotičnih komičnih ostvarenja), prepredenih zalagoničara i očajnika, inače dobrih ljudi koje je muka pritisla toliko da moraju da kradu da se prehrane.
Iako se malo previše vuče i vrti u krugovima, pa bi uz vešto kraćenje bio ugodnije iskustvo, The Confirmation je film itekako vredan vašeg vremena. Dok gledate Jaedena Lieberhera, videćete kako se kali jedan glumac. Tim Blake Nelson uspeva da u par scena odigra provincijalnog mutikašu. I Clive Owen je odličan u ulozi van uobičajene tipologije, ulozi pristojnog, običnog čoveka koji žali za vremenima kada su ljudi radili i stvarali, te stoga i poštovali rad i prave stvari. Izvrsna je i galerija epizodista koja upotpunjava sliku Americane danas: izmučene krizom, moralno nagrižene, ali ne potpuno bez nade u bolji svet.
 Ako imate dobro pamćenje, imena kompanija na špici će vam se učiniti poznatima. Saban Films kao distributer je ista ona kompanija koja stoji iza Power Rangers i drugih raznih trasheva. Takođe, Lighthouse Entertainment nije ime koje obećava ništa dobro, pošto je ova kompanija poznata po štancu božićnih i sličnih filmova ultra-religiozne tematike za televizijske kanale poput Hallmarka. Istina, ima ovde hrišćanske propagande, ali je Bob Nelson dovoljno vešt pisac da to ostane diskretno i u trećem planu. Učinite sebi uslugu, zanemarite ove upozoravajuće znakove i uživajte u jednom vrlo pristojnom i prijatnom filmu zbog drugih stvari.