Criminal

2016.

režija: Ariel Vromen

scenario: Douglas Cook, David Weisberg

uloge: Kevin Costner, Gary Oldman, Tommy Lee Jones, Ryan Reynolds, Gal Gadot, Jordi Molla, Michael Pitt, Alice Eve, Antje Traue, Lara Decaro, Piers Morgan

Postoji dobar, smišljen i elaboriran trash i postoji loš trash, onaj nenameran. Za Criminal ne znam gde bih ga svrstao. Okej, scenario je potpuno retardiran, priča je potpuno retardirana, koncept je potpuno retardiran i to bi trebalo biti svima očito već na prvi pogled. Ovakve pizdarije su se 90-ih snimale direktno za video, a danas se snimaju za VOD tržište, sa minimumom uloženih sredstava, jer niko ozbiljan u Hollywoodu ne bi pomislio da će to biti nekakav bioskopski hit. Ali, zez je u tome što Criminal deluje kao da su njegovi autori i producenti shvatili ozbiljno, skupili poprilično impresivna glumačka imena u nadi da će ovo biti akcioni triler “kako bog zapoveda”.

Počev od krivog traga odmah na početku: mi pratimo Ryana Reynoldsa kao Billyja, nekakvog tajnog agenta koji je upravo na misiji spasavanja sveta. On iz jedne londonske radnje uzima torbu punu love namenjenu Holanđaninu (Pitt) čiji program jedini može zaustaviti anarho-teroristu (Molina). Ne lezi vraže, teroristina škvadra ga čeka za ćoškom i kreće jurnjava u kojoj Billy biva uhvaćen i pogubljen. A taman smo se navikli, čak je imao simpa njušku...

Njegov šef, Quaker Wells (Oldman) ne želi odustati od misije, pa je prisiljen na očajničku meru: pitati doktora Franksa (Jones) da njegov eksperiment sa usađivanjem tuđih sećanja u nove mozgove sa nivoa pacova digne odmah do ljudi. Potrebama transplantacije odgovara jedino naslovni kriminalac Jericho Stewart (Costner), neinteligentni psihopata koji ne razlikuje dobro od zla, ljubav od mržnje i koji je potpuno nesposoban za bilo kakve emocije. Naime, on je kao mali doživeo nesreću u kojoj mu je oštećen frontalni režanj, pa je zato moguće u njegovo telo usaditi ličnost pokojnika. Eksperiment ne bude dovršen, šef naredi terminaciju, Jericho preživi (jer ako je lud i glup, to ne znači da nema nagona za samoodržanjem) i u njemu počinje borba između njegove vlastite psihopatske ličnosti i Billyjeve ubačene.

“Bogus science” od početka do kraja, ni prvi ni poslednji put na filmu. Čak ne smeta ni toliko blesava premisa, Luc Besson je upravo na takvim izgradio karijeru, ali Luc Besson makar ima stila i osećaja kad koju glumačku legendu dignuti iz mrtvih i dofurati u Evropu da se malo igra akcionog heroja. Međutim, za razliku od Bessona, čini se da Ariel Vromen nema stila dalje od toga da pokuša beslovesnu kopiju njegovi euro-trilera. Sve je tu: blesavi špijunski zaplet, evropske lokacije (ovde London), islužene zvezde, eksplozije, besmisleni pod-zapleti i malo zašećerene patetike, ali to sve nekako ne ide zajedno. Šteta, pošto je Vromen obećavao sa svojim sasvim solidnim prethodnim filmom The Iceman (2012), sasvim solidnom krimi-dramom o tipu koji je istovremeno i plaćeni ubica i posvećeni porodični čovek.

Mislim, ko bi ovo probavio? Naš psihopata sa transferiranim sećanjima ta sećanja prvo koristi kako bi upao u kuću onog čija sećanja ima i napao njegovu udovicu (Gadot) i dete (Decaro), da bi se onda odjednom preumio, opametio i prihvatio plemenitu misiju spasavanja sveta. Čak je i par negativaca slab, anarho-terorista bez dalje razrade i pored “backgrounda” vesti koje u cameo-ulozi jedva zadržavajući smeh čita Piers Morgan deluje slabo, a loš utisak dodatno pojačava tek osrednji glumac. Ni njegova nemačka pomoćnica koju igra Antje Traue nije dorađena dalje od opasne ženske koja rešava stvari za psihopatu sa rukom na nuklearnim tasterima.

  Casting je promašen, uloga kao da je bila pisana za Nicolasa Cagea, pa ju je on nekim čudom odbio, pa je Kevin Costner, hiperaktivan nakon duga pauze i nemilosti u Hollywoodu, uskočio kao zamena. Dok je još i zanimljiv kao psihopata, kao akcioni heroj – pozitivac je potpuno neuverljiv. Gary Oldman i Tommy Lee Jones bi bolje izgledali u obrnutim ulogama, premda i ove mogu da odigraju na auto-pilotu i pokupe honorar. Čini se da su njih dvojica uloge birali na “eci-peci-pec”, pa izvukli one kojima se nisu nadali. Michael Pitt koji je svakako u glumačkom usponu ovde nema baš puno posla kao haker, ali to ne znači da ga ne izmišlja s preglumljivanjem.

Jasno je da je Criminal komad filmskog otpada za koji je upitno zašto je uopšte snimljen. Međutim, paralele oko njega su elementarno interesantne. Prva je da u poslednje vreme imamo više filmova o transferu svesti u drugo telo, a da već u dva vezana igra Ryan Reynolds. U prošlogodišnjoj nebulozi Self/Less, on je bio to telo u koje se ubacivao život Bena Kingsleya, dok ovde imamo njegovu svest u tuđem telu. Kad još dodamo Deadpool u miks, (da, znam, “origins story” nije baš isti, ali suština nije preterano različita) čini se da će Reynoldsova njuška krasiti još koji film na toj premisi o oživljavanju u novom telu.

Druga paralela je to da su Kevin Costner, Gary Oldman i Tommy Lee Jones već igrali zajedno i to u jednoj od impozantnijih političkih doku-drama, JFK. Moguće je da je i to neka namerna referenca, bilo njihov geg da igraju polu-pasivno u najglupljem mogućem filmu i dobro se zajebavaju, bilo rediteljev štos čiji “punchline” ne razumem. Kad već to nisam razumeo, moguće je da sam promašio i ostatak trasha u filmu, mada sumnjam. Jednostavno, tu nisam ništa video da odudara od generičkog B filma, pa mi je misterija zašto je tako nešto uopšte snimano, a tek zašto je na to sprcano preko 30 miliona.