28.8.16

La belle saison / Summertime

2015.
režija: Catherine Corsini
scenario: Catherine Corsini, Laurette Polmanss
uloge: Izia Higelin, Cecile de France, Noemie Lvovsky, Jean-Henri Compere, Kevin Azais, Benjamin Bellecour


Kruži po internetu štos gde se polaznica kursa ženskih studija hvali da joj je profesorica obećala ekstra poene ako joj priloži dokaznu fotografiju na kojoj je muškarac u Subwayu koji joj slaže sendvič. Osnovna linija rasprave glede tog štosa je ironija izjave “Bitch, make me a sandwich” ili ironija objave polaznice kursa ženskih studija kojoj karijaera polako klizi prema poslu u Subwayu ili sličnoj uslužnoj delatnosti i slaganje sendviča, potpuno svejedno muškarcima ili ženama. Nad-poenta obeju ironija je notorna činjenica da je danas, kada se mogu studirati “studije spola”, nije naročito teško biti feminist(kinj)a, naročito instant-sorte. Temeljna prava su ionako odavno izborena i valja ih samo održavati ili produbljivati.

 Sada kada su se feminističke tendencije ukorenile i u balkanskim vukojebinama sklonim zaumnim tradicijama i retradicionalizacijama, nije lako pojmiti da je pre manje od 50 godina i u civilizacijski naprednijim delovima sveta situacija bila drugačija. Žene su se hrabro borile za jednake plate, pravo na abortus i kontracepciju, pa čak i osnovne stvari kao što su pravo glasa, pravo na imovinu i upravljanje istom. Borba nije bila gotova ni u poslovično naprednijim gradovima, dok u tradicionalno patrijarhalnoj seoskoj sredini nije ni počela u pravom smislu reči.
La belle saison nas vodi na farmu u Francuskoj gde početkom 70-ih živi Delphine (Higelin). Ona je kod kuće poslušna i sposobna kćerka koja možda vozi traktor, ali njen otac (Compere) njeno mišljenje ne smatra jednakim kada je reč o vođenju farme. Delphine noću izlazi u duge šetnje i njeni roditelji misle, ili se pre nadaju, da ona nešto muti sa Antoineom (Azais), susedovim sinom. Međutim, ona je lezbejka koja se tajno sastaje sa drugom curom iz sela, ispostavlja se po poslednji put. Njena devojka će se udati za gospodina i preći u obližnji grad...
Razočarana, Delphine odlazi u Pariz, gde se seosko životarenje menja za radničko: nastanjuje se u tipičnoj garsonjeri sa hladnom vodom u potkrovlju i radi u fabrici. Tu će, potpuno slučajno, na ulici, naleteti na feminističku akciju u kojoj devojke seksualno uznemiravaju muškarce. Kako neki od njih nisu baš oduševljeni performansom, pa imaju nasilne reakcije, Delphine će se kao zdrava seoska devojka umešati i odbraniti druge devojke koje će je zauzvrat pozvati na sastanke svoje feminističke grupe pri univerzitetu. I baš tu će se Delphine zaljubiti u Carole (de France), stariju i za tolerantnog muža udatu profesoricu španskog jezika i ona u nju...
 Međutim, kada Delphinin otac doživi moždani udar, ostane nepokretan i bez moći govora, ona mora da se vrati i pomogne majci (Lvovsky) na farmi. Carole će je slediti i njih dve će svoju strasnu i iskrenu romansu morati da održavaju pažljivo i u potaji. Ono što u teoriji deluje kao feminističko-socijalistička fantazija o pomaganju (svima) ugroženima, ubrzo će se pretvoriti u surovu realnost preživljavanja u konzervativnoj sredini. Za Parižanku Carole selo u kojem mora skrivati svoju novootkrivenu seksualnu orijentaciju ubrzo će postati teret, dok je Delphine rastrgana između lojalnosti svojoj novoj ljubavi i tradicionalnoj sredini u kojoj još ni ženska samostalnost nije prihvaćena, da ne govorimo o lezbejskim vezama...
Paralele će se povlačiti sa La vie d’Adele, filmom o lezbejskoj vezi dveju devojaka različitog klasnog porekla, ali La belle saison je dosta drugačiji film. Prvo, osim eksplicitnih scena lezbejskog seksa, La vie d’Adele zapravo nije gay film koliko je film o mladoj, prvoj pravoj ljubavi. Što se seksualnih scena tiče, blaži i izbalansiraniji (mada, naravno, ni u kom slučaju beskrvan ili bez strasti) La belle saison je po svojoj tematici i problematici ipak mnogo više na gay stranu, uz sveprisutnu feminističku potku. Naprosto, seksualna orijentacija i politička ubeđenja naših junakinja presudno utiču na njihove živote.
 Film je dosta uspešan kao “period piece”, ne samo u smislu detalja kao što su scena, kostim i rekviziti (tu je francuski ukusan, iako za nijansu suviše “retro-chic” da bi delovao realno). Film pre svega uspeva da nas prebaci u “mindset” vremena u kojem se homoseksualnost smatrala psihičkom bolešću ili božjom kaznom, a feminizam nekom novom gradskom fićfirićkom modom za dokone žene. S tim u vezi, zanimljivo je zapažanje kako su se sva ta napredna i žestoko teoretična post-68-ška gibanja primala kod “malih ljudi” za čije su se interese borila. U dekadentnoj, buržoaskoj, gradskoj sredini, ona su makar tolerirana kao nekakva socijalna buka, ali su kod tradicionalnijih proletera i seljaka ona izazivala dosta veću jezu nego prirodni neprijatelji: kapitalizam, buržoazija, religija, konzervativizam.
Catherine Corsini je autorica srednje generacije koja se kreće u klasičnim dramskim i arthouse vodama sa promenljivim uspehom kod publike i kritike. Nade su polagane u nju nakon provokativnog La nouvelle Eve, ali je Corsinijeva uglavnom igrala na sigurno u daljoj karijeri, praveći pristojne, ali ni po čemu posebne filmove na tipične teme za arthouse kinematografiju. La belle saison je tematski isto relativno siguran izbor, a ni realizacija, ma kako bila korektna, ne izlazi iz okvira očekivanog. Film je, međutim, bolji od toga zahvaljujući glumcima i naročito glumicama koje svoje solidno napisane, mada svejedno arhetipske likove igraju sa zadovoljstvom. Tako Cecile de France uspeva da izvuče neurotičnost gradske cure, a relativno nepoznata Izia Higelin joj sjajno kontrastira kao iskrena seoska devojka razapeta između nekoliko svetova. Noemi Lvovsky ima veoma bitnu ulogu kao dobrohotna, premda za svoje dobro suviše tradicionalna majka, a Kevin Azais, vrlo dobar u Les combattants, briljira u epizodnoj ulozi zbunjenog seoskog momka Antoinea.
 U konačnici, La belle saison je prijatno filmsko iskustvo, premda ne izuzetno. Solidno napisan i režiran, još bolje odglumljen i postavljen u prostor i vreme svakako je gledljiv i pitak, dok je po pitanju svoje teme više informativan, nego dubokouman i provokativan. Solidno, sasvim solidno.