23.8.16

Edge of Winter

2016.
režija: Rob Connolly
scenario: Rob Connolly, Kyle Mann
uloge: Joel Kinnaman, Tom Holland, Percy Haynes White, Shiloh Fernandez, Rossif Sutherland


U suštini, ovo bi mogao biti moj tip filma. Žanrovski gledano, u pitanju je kombinacija socijalne i porodične drame sa pod-tonovima trilera i recimo misterije, mesto radnje je snežna zabit i to kanadska, a glavna zvezda filma je zanimljiv glumac koji nikako da realizira svoj zvezdani potencijal, što je možda rezultat pogrešnih casting izbora, a možda loše sreće. Naravno, ništa tu nije novo ni neviđeno, pitanje je samo koliko šabloni i prigodna motivacijska i dramaturška rešenja mogu potopiti film.
Elliot (Kinnaman) je čovek koji je zeznuo sve što je mogao. Živi u malom samačkom stanu, trenutno je bez posla, sa rukom u gipsu. Nije da se previše pitamo, ali uskoro ćemo dobiti odgovor. Sad, takvom Elliotu je poveren zadatak da čuva klince, petnaestogodišnjeg Bradleya (Holland) i dvanaestogodišnjeg Caleba (Haynes White) dok je njegova žena na odmoru sa ne tako novim mužem. Elliot to oduševljeno prihvata, čak i ne traži pomoć njene majke. Kao da je svestan da u svom životu jedino klince nije sjebao, valjda zato što je s njima imao relativno malo kontakta. Sa druge strane, oni ga ne poznaju, ozbiljniji i odgovorniji Bradley ga pomalo prezire, a pomalo ga se plaši, dok je mlađem Calebu otac-baraba čak i simpatičan lik.
Šta će takav otac raditi sa sinovima o kojima baš i nema pojma? Ideju će mu dati oni sami, potpuno slučajno: kad nađu njegovu lovačku pušku ispod kreveta. “Novi tata” je fićfirić koji ih sigurno nije učio da odgovorno upravljaju oružjem, pa će pravi tata od dečaka napraviti muškarce na izletu o kojem oni neće pričati majci. Odu oni duboko u šumu, na mesto bivšeg kampa za drvoseče, ispale koji metak, Brad nije oduševljen pucanjem, a Caleb posledicama istog. Šta im još otac može pokazati? Vožnju, to sigurno nisu probali. Saberite dva i dva, pijanog oca, klince koji se svađaju i nekog ko ne zna da vozi za volanom, pa je jasno da će džip ostati nasukan u dubokom snegu.
Kada tokom noći provedene u autu Elliot sazna da se klinci zbog očuhovog posla sele u London, u njemu se budi gotovo psihopatski instinkt da ih ne pusti od sebe. Umesto prema magistralnom putu, on će klince odvesti prema lovačkoj kolibi na drugom kraju šume. U njegovoj maničnoj glavi se porađa ideja o survivalističkom životu oca i sinova u prirodi. Ali koliba nije njegova... Šta će se desiti kada se u njoj pojave dvojica frankofonih lovaca (Fernandez, Sutherland) kojima se isto tako pokvario auto?
Nakon poslednjeg velikog otkrića (u suštini standardnog motivacijskog okidača), nastupa očekivana dramaturgija preživljavanja. Čak ni ideja o odsutnom, po čuvenju neozbiljnom, a svakako problematičnom ocu koji je istovremeno i zaštitnik i tamničar i generalno neko kojeg se treba bojati nije toliko nova koliko je perfidna i zapravo pro-sistemska. Svako ko štrči, bilo temperamentom, bilo stavom, nije ništa drugo do devijant, psihopata, opasnost po sebe, društvo i porodične vrednosti, bez obzira na njegovu biološku ulogu oca.

 To, međutim, nije najveći problem filma. Problem je što je Elliot jednostavno maničan lik bez ikakvog uporišta u realnom svetu, napisan kao u suštini grozna, skoro neljudska konstrukcija. Njegovi postupci su apsolutno nepredvidljivi. Da li biste nekom takvom ostavili decu na čuvanje? Nisam ni sumnjao. To u problem stavlja samog Joela Kinnamana, inače ekspresivnog glumca kojem stoje neurotični likovi. On se trudi da Elliota nekako “očoveči”, ali mu to ne uspeva. Nije njegova krivica, problem je u takvom tankom scenariju.