17.8.16

River

2015.
scenario i režija: Jamie M. Dagg
uloge: Rossif Sutherland, Douangmany Soliphanh, Sara Botsford, David Soncin, Aidan Gillett, Vithaya Pansringram, Ted Atherton, Karen Glave

River se reklamira kao prvi zapadni film snimljen u Laosu, potpuno na lokacijama, ne samo u “second unit” varijanti. I to ima nekog svog efekta. Atmosfera je uverljivo teška i oseća se sparina i neugoda u zraku. Fotografija je poetična, kamera lebdi oko našeg protagoniste i uvek mu je blizu, montaža varira od napete do meditativne, “soundtrack” pojačava napetost i River dobrim delom funkcioniše kao primer visceralnog filma. Međutim, to je više stvar estetike i zanatskog znanja nego samog Laosa. Uostalom, u očima stranca, sav taj jugoistok Azije deluje slično, pa bi Laos lako mogao biti ruralni Tajland, Malezija, Indonezija, a još više Vijetnam ili Kambodža sa kojim deli dobar deo istorije.
Druga jača strana u ovom kanadskom filmu je njegov glavni glumac, Rossif Sutherland, sin Donaldov i polu-brat Kieferov. Prošla godina se može pokazati prelomnom za njegovu karijeru, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog sreće koju je imao sa projektima čak i kada u njima nije briljirao, kao što je to slučaj sa Hyena Road. River mu je otvorio šansu da pokaže glumačko umeće i Rossif je to iskoristio na najbolji mogući način.
Ali džabe sve to kad je film na kraju uglavnom zaboravljivo, ako ne i iritantno iskustvo. Razlog za to je apsolutno potrošena premisa o strancu optuženom za zločin u vukojebini trećeg sveta odakle mora da beži glavom bez obzira, dodatno razvijena u neverovatno glup scenario koji čak i postupke glavnog lika ostavlja bez ikakve uverljive motivacije. Tu će, ni kriv ni dužan, biti kažnjen Rossif Sutherland jer, ma koliko se trudio, takav prazan, kartonski lik ne može odigrati ljudski.
On igra Johna, doktora-volontera pri nevladinoj organizaciji u Laosu. Već u prvoj, uverljivo mučnoj i krvavoj sceni, on uspeva da zbog svog buntovničkog duha zezne operaciju. Zato ga šefica (Botsford) šalje na nekoliko dana prinudnog odmora, a on odlazi na rečni otok na jugu zemlje. Umesto da uživa na plaži, naš se buntovni doktor naliva u lokalnom baru gde vidi kako dvojica lajavih Australaca napijaju lokalne devojke. Već propisno pijan, na povratku kući on vidi jednog od njih u akciji silovanja jedne od devojaka. Umeša se, izbije tuča, a Australac završava mrtav. Naš dobri i pravdoljubivi doktor će beživotno telo otfurati dublje u reku nadajući se najboljem i pritom izgubiti svoj novčanik.
Sutra ujutro kad leš ispliva, John sa “šljivom” na oku i bez novčanika mora da beži. Policija je, naravno, blokirala sve izlaze sa otoka i traži sumnjivca, pravog ili krivog, a John ne samo da je idealan osumnjičeni i žrtveni jarac (Amerikanac u Indokini je nepoželjan prizor još od rata, znate kojeg), nego je i zapravo kriv, ma kako njegovi motivi bili plemeniti i ispravni. Johnovu situaciju dodatno zapetljava činjenica da Australac nije samo obični turista, nego je senatorov sin, što policiju stavlja u procep, a njemu otežava beg iz zemlje jer mu ni ambasada ne može pomoći. Da je silovao neku devojku ili ubio nekog lokalnog nikogovića, pretpostavljamo, ne bi bilo problema...
Problem sa filmom nije samo tipskost premise i priče, toliko da se River može nazvati klonom Midnight Expressa, pa čak ni propuštena prilika da se pruži relevantan politički kontekst ili makar ostavi komentar o najezdi zapadnih turista sa privilegijama koji se osećaju superiorno po kojekakvim vukojebinama ili o licemerju zvaničnih organa, kako lokalnih, tako i američkih. Problem je, kao što sam rekao, to što je scenario glup i što je posledično i glavni lik glup, što je u suštini sam kriv za svoju nevolju koja je proizvod njegovih nepromišljenih izbora i što nam je zbog toga teško da saosećamo s njim. Idiotski kraj samo pogoršava utisak.

Jamie M. Dagg dolazi iz miljea kratkih filmova i to se oseća. On je u stanju napraviti impozantnu scenu ili sekvencu, dozirano dolivati napetost, paziti i na emocije i na atmosferu za kratak period vremena. Problem je u tome što se te scene i sekvence ne slažu u koherentan film, a neke od njih, ma koliko dobre bile same za sebe (poput one sa vožnjom u automobilu sa sumnjivim tipovima po prestonici), čak upadljivo štrče. River je dokaz da celina nije samo prosti zbir elemenata.