22.8.16

Un + une

kritika originalno objavljena  na Monitoru
2015.
režija: Claude Lelouch
scenario: Claude Lelouch, Valerie Perrin
uloge: Jean Dujardin, Elsa Zylberstein, Christopher Lambert, Alice Pol, Rahul Vohra, Shriya Pilgaonkar, Abhishek Krishnan


Ako se za nešto francuskim novovalovcima mora skinuti kapa, onda je to istrajnost. Oni pokojni snimali su aktivno do svoje smrti, često u vrlo poodmaklim godinama. Oni još uvek živi snimaju i dalje, verni svojoj filmskoj školi i svom filmskom izrazu. Naravno, nema tu ne znam koliko toga novoga, posle 60-ak godina je to praktično nemoguće, ali elan, ljubav prema filmu i elegancija u realizaciji ostaju. Ti ljudi su ceo svoj život živeli i disali film i to čine i dan-danas.

 Primera radi, Claude Lelouch u preko 50 godina karijere ima iza sebe 60 odrežiranih naslova, uglavnom celovečernjih igranih filmova, uz dokumentarne i kratkometražne, kao i autorske kolaboracije. Oprobao se u raznim žanrovima: krimi-trilerima, komedijama, istorijskim i socijalnim dramama, ali njegova specijalnost je ljubavna priča, o jednom muškarcu i jednoj ženi. Od Un homme et une femme (1966), moćne ljubavne priče snimljene sa više muzike i akcije nego reči, neverovatno kinetičke zahvaljujući dinamici auto-trka koje su važan deo narativa, prošlo je 50 godina, ali se film jednako svežim čini i danas. Lelouch se tom modelu uporno vraćao, čak je snimio i (razočaravajući) nastavak 20 godina kasnije, ali svoju inspiraciju iz mladih dana nije dostigao.
Un + une može se smatrati još jednim od spiritualnih nastavaka velikog filma, jednog od retkih na stranom jeziku koji su ovenčani Oscarom za najbolji scenario. Indikativan je već naslov, posuđen od pseudo-filozofske knjige popularne među dokonim ljudima (naročito ženama) koja će se u dve vezane scene i pojaviti u kadru. U pitanju je muški i ženski rod neodređenog člana, dakle priča o svakome od nas i nikome posebno u situaciji magnetične privlačnosti koja može rezultirati požarom i spaljenim mostovima.
Naslov je, međutim, varka jer nemamo samo jedan par, nego četvorougao i još jedan par sa strane, negde između stvarnosti i fikcije. Nema ni auto-trka, ni te rane Leloucheve kinetičnosti, ali daleko od toga da je Un + une statičan film. Umesto toga imamo Indiju u svoj svojoj egzotičnoj lepoti i putovanje kroz tu mističnu zemlju kao metaforu putovanja prema vlastitoj spiritualnosti, datu uglavnom kroz vrhunsku fotografiju Roberta Alazrakija i asocijativnu montažu Stephanea Mazalaiguea koja skače kroz prostor i vreme naglašavajući temu, dodatno podvučenu vrlo prisutnom, ali majstorski komponiranom i inkorporiranom muzikom. Zapravo, imamo sve što želimo od ljubavne priče, a ako neko to zna da uradi, to je upravo Lelouch.
 Antoine (Dujardin) je slavni kompozitor filmske muzike i simpatično duhovito lice francuske arogancije, zaljubljen u osećaj zaljubljenosti, ali dovoljno realističan i trezven da bi se vezivao. On dolazi u Indiju da bi za svog prijatelja, reditelja Rahula Abhija (Vohra) nadgledao snimanje muzike za njegov najnoviji art-film Juliet et Romeo o istinitim događajima inspiriranoj neobičnoj romansi između razbojnika (Krishnan) i plesačice (Pilgaonkar). Za sobom je ostavio svoju mladu devojku, pijanistkinju Alice (Pol) koja ga je iznenadila sa bračnom ponudom preko telefona, što ga je ostavilo pod pritiskom i sa jakim napadima migrene.
Već prve večeri je u francuskoj ambasadi priređen prijem njemu u čast, ali umesto dosadnog diplomatskog ćeretanja, Antoine upada u neobičan razgovor sa ambasadorovom ženom Annom (Zylberstein). Čini se da oni dolaze iz suprotnih svetova, nasuprot Antoinovoj suvoj zajebanciji, Anna je gotovo komično spiritualna, ali njih dvoje zapravo uživaju u tom ping-pongu od razgovora daleko od diplomatskih normi. Ambasador Samuel Hamon (Lambert) deluje kao tolerantan čovek, premda malo krut, ali se tenzija svejedno stvara. Zajedničko putovanje Antoinea i Anne po Indiji koje uključuje ritual pročišćenja u Varanasiju i posetu duhovnoj isceliteljki Ammi (obe sekvence su predivno snimljene okom iskusnog dokumentariste), kao i Alisin dolazak u Indiju i njeno zbližavanje sa Samuelom će zaokružiti ljubavni četvorougao i više ništa neće biti isto.
 Claude Lelouch svoj film radi sa dosta znanja, što je nesporno za nekoga ko je aktivni autor već više od 50 godina i sa strašću kakva se retko viđa u njegovoj dobi. Obratite pažnju na muzičku pratnju u filmu. Ona je sveprisutna, potpuno očekivana za ovakav film, sačinjena od klavira, orkestracije i elemenata indijskog folklornog zvuka, ali je prosto takva da drugačije jednostavno ni bi išlo. Isto važi i za pozadinske priče o likovima koje su možda standardne do granice potrošenosti, ali su toliko detaljne da likovi ne deluju samo zamislivo, nego i organski. Njihovi dijalozi bi u većini drugih filmova delovali besmisleno i zašećereno, ali ovde su napisani i izgovoreni sa dubokim uverenjem. Lelouch je još uvek nepopravljivi romantik i ostaje nam samo da mu verujemo i da ga pratimo na ovom dvočasovnom putovanju kroz misterioznu zemlju i još dublje misterije ljubavi i ljudske duše. Un + une će današnjim gledaocima delovati staromodno i to stoji u potizivnom smislu. Drastična je razlika je li film staromodan u smislu da nas vraća u neko drugo filmsko vreme ili zastareo i datiran, pa od tog drugog filmskog vremena posuđuje samo površne ideje i postupke. Un + une je svakako od bolje varijante.
Oči su uprte u glumce i oni su sjajno izabrani i vođeni blagom, ali sigurnom rukom. Ima tu mesta za improvizaciju, ali duh filma je sveprisutan. Jean Dujardin je ležeran i izuzetno simpatičan kao Antoine, Elsa Zylberstein topla i taktilna kao Anna, Alice Pol pokazuje nesigurnost mlađe osobe u vezi sa starijom i iskusnijom, dok je Christopher Lambert, taj stari akcioni junak, sada prinuđen da igra protiv svog uobičajenog tipa i pokaže širok dijapazon utišanih emocija i skrivenih nesigurnosti i u tome uspeva. Njih četvoro je zaista zadovoljstvo gledati iz scene u scenu.
Mnogi će Lelouchu zameriti tipskost i konzervativnost, poneki čak i zapadnjački turistički pogled na Indiju. Prvo, Lelouch ne krije da je konzervativni romantik i da ljubav vidi isključivo kao monogamiju, što je njegovo legitimno pravo i to treba poštovati. Što se zapadnjačkog pogleda koji vidi samo atrakcije i stvarnu ili fingiranu duhovnost, ali ne i siromaštvo, prljavštinu i bedu na ulicama, treba reći samo da to čak i ne stoji (u nekom drugom-trećem planu nema nikakvog ulepšavanja) i da je u krajnjoj liniji nebitno ako je u skladu sa tačkom gledišta naših likova koji su zapravo Zapadnjaci i turisti. Uostalom, takvo saživljavanje publike sa likovima mu je i bio jedan od osnovnih ciljeva.
 Eskapizam možda stoji, ali u tome nema ničeg lošeg. Lelouch to zna napraviti sa stilom, što se ne može reći za mnoge koji se ljubavnog filma hvataju. Lelouch ga oplemenjuje primesama humora, filma ceste i avanture i to čini dozirano i ispravno. On je jedan od retkih koji mogu sebi dozvoljiti da budu sentimentalni, ali nikad patetični i izlizani. Majstor i pored lutanja ostaje majstor. Un homme et une femme možda nije dostignut u svojoj inovativnosti, ali to nije bio cilj. Ovaj nastavak je samo spiritualan i apsolutno nije sramota da ga je radio isti čovak kao i slavnog prethodnika.