19.8.16

Gueros

2014.
režija: Alonso Ruiz Palacios
scenario: Alonso Ruiz Palacios, Gibran Portela
uloge: Tenoch Huerta, Sebastian Aguirre, Leonardo Ortizgris, Ilse Salas


Format slike 4:3 i crno-bela fotografija asociraju na neka prošla vremena i neka druga mesta, od francuskog novog vala, preko istočnoevropske disidentske kinematografije do američke indie / arthouse / “no budget” estetike 70-ih i njene renesanse kasnih 80-ih i ranih 90-ih. Međutim, u slučaju Gueros još više nego u Oscarom nagrađenoj Idi (2013) Pawela Pawlikowskog jasno nam je da je to samo namerna referenca i svojevrsna finta, “lažnjak” ako hoćete. Digitalna fotografija je naprosto suviše “crisp” da bi Gueros prošao kao neki stari, iskopani art-projekat.

 Istini za volju, vreme radnje je ne tako daleka prošlost, 1999. godina, mesto je Mexico City, odnosno njegova periferija, a pozadina istorijski događaj, studentska pobuna na univerzitetu UNAM koja je za Meksiko otprilike isto što i ‘68. za Evropu: prelomni događaj jedne generacije. Eto, dakle, još jedne poveznice sa francuskim novim valom, onim koji je i nadahnuo studentsku i socijalnu pobunu da bi je kasnije opevao. I podrazumeva se da ćete ovde osetiti i više nego dašak Godarda, njegovog potpisnog ultra-kinetičkog verité stila kojim ispipava puls grada i ljudi u njemu i podstiče dalju egzistencijalističku raspravu.
Čak i finta sa samog početka, lažni intro o preumornoj mladoj majci koja žuri po stanu i ulicama grada je nekako novovalni. Međutim, šaltanje priče jednom kad na kolica padne “vodena bomba” na počinioca tog nepočinstva je nepogrešivo američki štos: od takvih genijalština je Linklater složio celi Slacker. Počinilac je klinac, tinejdžer Tomas (Aguirre), očigledno problematičan, ali i prepametan za svoju labilnu majku koja ga sa malo novca otprema u Mexico City da neko vreme živi sa svojim starijim bratom, studentom Federicom (Huerta).
On, međutim, trenutno ne studira, što zbog štrajka, što zbog ličnih problema, nego se s prijateljem Santosom (Ortizgris) zbuksao u stan bez struje za koju žica slaboumnu devojčicu sa donjeg sprata i provodi vreme u razmišljanjima o besmislu svega (izjavljujući da izvodi “štrajk na štrajk”) i napadima anksioze i panike koje naziva “tigrom”. Jedina konstanta u njegovom životu je piratska radio-stanica koju sluša i koju vodi njegova bivša devojka Ana (Salas) koju još nije preboleo, ali prema kojoj primenjuje mehanizme racionalizacije nazivajući je “razmaženom bogatašicom koja se igra revolucije”.
 Tomasov dolazak će svakako pokrenuti bratovljev život s mrtve tačke i makar mu dati nekakav cilj, ma kako on trivijalan bio. Tomas, naime, intenzivno sluša kasetu Epigmenea Cruza, pionira meksičkog folk-rocka koji je, navodno, jednom naterao Dylana u suze. Ta kaseta je zapravo jedina uspomena na njegovog i Federicovog odsutnog oca. Novinska vest da Cruz umire u bolnici daleko od očiju javnosti će ih poslati na misiju da ga makar užicaju za autogram i da mu kažu koliko im on znači i koliko im je stalo do njega i njegove muzike. A prava prilika za to će se ukazati kad u zgradi izbije frka oko krađe struje, pa njih troje moraju da beže.
  Film tada skreće na teritoriju “urbanog road movieja” i u miks dolaze i drugi američki nezavisni i angažirani autori. Celo to rođaštvo i ortaštvo i taj “moving” ultra-cool likova je slika i prilika ranog Jarmusha (recimo, Stranger than Paradise), Anin lik koji indisponiranim apolitičnim depresivcima objašnjava važnost revolucije je asocijacija na klasike Spikea Leeja, dok tamni tonovi humora dostižu čak Smithove Clerkse. Ovo je film sa štosevima koji se ponavljaju: urnebesno je to što, kad se pusti Cruzova kaseta, soundtrack preuzme potpuna tišina, vodeni balon će se u jednom trenutku vratiti kao cigla, mitovi će se rušiti suočeni sa cinizmom sveta tako da na kraju niko nije u pravu, a i sam naslov je štos, mogući nadimak za mlađeg brata (Gueros znači “bledi”, bilo u smislu “svetloputi”, bilo u smislu “bolesni”) koji nimalo ne liči na starijeg kojeg zovu Sombra (“senka” ili “tamni”).
Sad, postavlja se legitimno pitanje koliko je ovaj “ urbani film ceste” svrsishodan. Pametno napisan, znalački režiran (i to od strane debitanta, ni manje, ni više) i inspirativno i ležerno odglumljen (Meksiko nije samo televizijski trash), ovaj film onako usput preispituje državnu i popularnu mitologiju i pokušava da ležerno žonglira sa brojnim bitnim, egzistencijalnim temama: familijarnim odnosima, krizom identiteta i slepom ulicom u kojoj sa kao mladi ponekad nađemo, uspomenama, poštovanjem... Naravno, Gueros je film koji ne vodi nikuda konkretno (osim kao stilska vežba u spajanju različitih filmskih stilova i pokreta, u čemu je više nego uspešan), ali to znači da vožnja nije u najmanju ruku zanimljiva.