22.7.16

Aaaaaaaah!

2015.
scenario i režija: Steve Oram
uloge: Steve Oram, Julian Barratt, Noel Fielding, Lucy Honigman, Holly Dempsey, Tom Meeten, Shelley Longworth, Alice Lowe, Toyah Wilcox, Julian Rhind-Tutt

Jeste li možda gledali Sightseers? Ako niste, pogledajte ga. Prvi razlog za to je da je s njim Ben Wheetley dobio status najinovativnijeg i najhrabrijeg britanskog žanrovskog autora. Drugi razlog je sama uvrnost filma koja je detaljna, slojevita i dorađena, iako se premisa o paru društveno ispravnih serijskih ubica čini potrošenom jednako koliko jednostavnom. Treći razlog je lansiranje u svet filma Stevea Orama i Alice Lowe, koji su do tada uglavnom nastupali kao lokalni stand-up komičari u srednjoj Engleskoj, da bi svojim scenariom baziranim na njihovim stage personama postali alt-umetnici u nastajanju od kojih se dosta očekuje.
Sada imamo Oramov autorski celovečernji prvenac, čudan i artističan, a opet tako opojno nezreo i direktan kakav se od njega i očekuje. Premisa je opet jasna koliko je i luda: zamislite distopijski svet koji izgleda u dlaku kao naš, sa skoro svim pomagalima modernog života, ali u kome se ljudi nisu razvili dalje od čovekolikih majmuna ili su na taj nivo devoluirali. Ako vam na pamet pada Planet of the Apes, niste baš na pravom tragu, jer ovde nema ni tragova epičnosti, spektakla, iznenađenja, pa čak ni “in character” pogleda sa strane. Aaaaaaaah! više deluje kao mešavina dogma-filma, alter-teatra i lažnog dokumentarca koji svoje obučene izrazito čovekolike majmune koristi kao test-subjekte da bi govorio o ljudima kao vrsti.
Alfa-mužjak Smith (Oram) i njegov potčinjeni Keith (Meeten) slučajno ili ne dolaze iz šume u grad i pokušavaju da silom i taktikom preuzmu kuću u predgrađu. Gazda te kuće svejedno nije originalni, i on je kuću preuzeo na silu, a starog poglavicu (Barratt) prognao u dvorište. Kćerka (Honigman) oca krišom hrani, dok se majka (Wilcox) trudi da se prilagodi novom stanju u kući. Isprva se čini da su Smithove ambicije usmerene pre svega na osvajanje kćerke i da dolazi kako bi u kući izvršio restauraciju starog gazde, ali moć je ipak moć...
To bi bio sažetak iscepkane radnje date u dugim scenama i drmusavim kadar-sekvencama, a u pauzi između događaja gledamo orgiju nasilja, neodgovornosti, kopulacije, male i velike nužde, provoda, spački, plemenskih borbi i krupnih i sitnih osveta. Iako se naši likovi glasaju kao životinje, a imena vidimo tek na odjavnoj špici, svi njihovi postupci su tako poznato ljudski, možda primitivni ili primordijalni, ali svejedno.
Problem je, međutim, što Oramov antropološki i filmski eksperiment nije perfektno razrađen i dorađen, pa osim prvotnih šokova i bljeskova pronicljivosti, uglavnom gledamo bulažnjenje koje je humorno dok ne postane naporno i čudaštvo radi čudaštva. Jasno, tu je i centralni dvojac iz uvrnute i zahtevne humorističke serije koja na drugo gledanje ulazi pod kožu, The Mighty Boosh, a Julian Barratt fino varira svoju ulogu Howarda Moona, ali Aaaaaaaah! na prvo gledanje (a pretpostavljam i na drugo ili treće) ne ulazi pod kožu i deluje jednostavno off.
Primera radi, naši “majmuni” se gađaju hranom i govnima kao von Trierovi Idioti posle žurke na kojoj je bilo lošeg alkohola i droge, ali ne samo da nose zatečenu odeću, nego je menjaju i kradu. Čemu sve to? Ne kažem da sve mora biti objašnjeno, ali svađama sa elementarnom logikom se teško stiže nekuda. Međutim, neki drugi detalji, poput majmunskih televizijskih emisija (Alice Lowe ima kameo u tim “emisijama”) i reakcija ljudi-majmuna na njih su naprosto genijalni. Ali neujednačenost je standardni pratilac free-form komedije.

Oram zaslužuje čestitke na osebujnosti i hrabrosti da napravi film koji izgleda tako ponosno amaterski. Osnovna narativna radnja i motivi koji se prožimaju govore u prilog tome da je on imao šta da kaže, a ne da se samo majmunisao (pun intended), ali ono što nas zanima je kako je to izveo. Čini se da je išao logikom skečeva i stand-up rutina, i da je imao nekoliko razrađenijih, a nekoliko manje razrađenih ideja, pa ih je ubacio u miks. Najveća mana filma je upravo to što ga nije prijatno gledati u kontinuitetu i pored čvrste ideje vodilje i nekoliko solidnih idejica sa strane, Aaaaaaaah! biva malo naporan i troši se. Sa druge strane, ta neugledna odbojnost podvučena estetikom ružnog i šokantnog će nekome film učiniti privlačnim i ne bi me čudilo da Aaaaaaaah! u budućnosti bude smatran kakvim opskurnim kultom.