8.7.16

Im Labirynth des Schweigens / Labirynth of Lies

2014.
režija: Guilio Ricciarelli
scenario: Giulio Ricciarelli, Elisabeth Bartel, Amelie Syberberg
uloge: Alexander Fehling, Andre Szymanski, Friederike Becht, Johannes Kirsch, Johann von Bulow, Gert Voos, Tim Williams, Robert Hunger-Buhler, Hansi Jochmann

Ako mislite da je denacifikacija Nemačke (barem njenog zapadnog dela, post-komunistički istok danas nažalost graniči sa izgubljenim slučajem) bila nešto što se dogodilo preko noći ili makar nakon nurnberških suđenja, varate se. Uostalom, Nurnberg je “rešio” slučajeve nekih velikih njuški, barem onih koji nisu na vreme zapalili u toplije krajeve, a sitna boranija se izvukla i nastavila da živi svoje bedne malograđanske živote bez posledica.

Mantre zvuče bolno poznato iz poslednjih ratova. Te “treba se okrenuti budućnosti”, te “samo su vršili svoju dužnosti, nisu oni krivi, nisu odlučivali”, te “nije to baš tako, izgubili smo rat, a istoriju piše pobednik” i sve u tom stilu. Zvanična direktiva je bila da ne zastareva samo ubistvo, a neki od pouzdanih šrafova u nacističkoj mašineriji su završili kao pouzdani šrafovi u vrloj novoj Nemačkoj, pa su svojim angažmanom čak i aktivno sabotirali istrage. Neka služi na čast i Amerikancima da se u procesu denacifikacije nisu više angažirali, jer im je preči bio Hladni rat sa Rusima. Tu na scenu stupaju individualni napori pojedinih tužilaca i tako smo došli do frankfurtskog procesa 1963. godine, a Labirynth of Lies, nemački neuspešni kandidat za Oscara (kad već nisu poslali Phoenixa), tematizira predani rad koji mu je prethodio.
Naš junak je mladi i ambiciozni tužilac Johann Radmann koji se uglavnom bavio saobraćajnim prekršajima. Njegov život će se promeniti kad u zgradu suda dođe jednako ambiciozni lajavi novinar Gnielka (Szymanski), gorljivi borac protiv preživelih nacista čiji je prijatelj Simon (Kirsch) u školskom učitelju prepoznao svog mučitelja iz Auswitza. Mladi Radmann je u tom slučaju bio poseban po tome što, za razliku od svojih kolega, nije okrenuo glavu na drugu stranu i što je shvatio da tu postoji ozbiljan problem na državnoj razini. Njegovi motivi delom izviru iz potrebe da izgradi ime i karijeru, a delom su lični: njegov otac je nestao kao nacistički vojnik, ali, prema njegovom uverenju, nije bio član Partije.
Radmann ima sreću da u glavnom tužiocu Baueru (Voos) ima saveznika koji je kao socijalista i Jevrejin rat proveo u emigraciji, pa su im ciljevi isti, iako im se strategija i taktika ne podudaraju uvek. Radmann je dobio svoje posebno odeljenje i počeo da prikuplja dokaze. Njegova fiksacija postaje Josef Mengele, jedna od krupnih njuški koja se izvukla, jer u njemu vidi suštinu Auswitza: taj čovek deluje normalno, uljudno i simpatično, ali je samoinicijativno (i navodno u ime nauke) počinio zločine koji prevazilaze granice zamislivog. To postaje problem jer je Mengele, kao i Eichmann, nedostupan nemačkim organima i zapravo skreće Radmannovu pažnju sa onoga što bi morala biti suština stvari: svih tih suseda, lekara, pekara, apotekara koji su pokazali inicijativu u činjenju zločina i ostali nekažnjeni.
Iako se predstavlja kao film po istinitim događajima, to je tek delimično tačno. Na stranu što je Radmann fiktivni, kompozitni lik sačinjen od tri tužioca i što je Bauerova uloga minimizirana. Nije problem ni generički romantični pod-zaplet između Radmanna i Marlene (Becht) koja služi da nas relaksira u pauzama od teških tema. Skup svih tih faktora, sa akcentom na Radmannovo poreklo, ma koliko taj momenat bio filmičan i nesvakidašnji, Labirynth of Lies guraju čak preko granice filmskog pojednostavljivanja i umetničkih sloboda, prema teritoriji manipulacije istinom. Uostalom, teza o banalnosti zla se pojavila sa suđenjem Eichmannu i svakako je to uticalo na frankfurtska suđenja, ali se u filmu to spominje tek ovlaš i više u smislu političke distrakcije.
I na filmskom planu, Labirynth of Lies nije ono kako se predstavlja. Gotovo da nema sudske drame, pa i ona doku-dramska komponenta sa gađanjem imenima je zanemarena. Umesto toga, vreme nam troši ljubavni zaplet, druženje Radmanna i Gnielke sa ili bez Simona i Radmannove naivne moralne dileme. Zapravo, dobili smo nešto nalik na tv film, sa tom kompleksnošću i toliko emocija. Generalna poruka o suočavanju sa prošlošću i to kroz ni manje ni više nego međugeneracijski sukob je ispravna, ali do nje se došlo prekrajanjem, preteranim davanjem na važnosti jednih, a zanemarivanjem drugih faktora u nečemu tako kompleksnom.
To je sve, eto tako, fino zapakovano i probavljivo u integralnom obliku, čak i u trajanju od dva sata. Naravno, moglo bi se ponešto i skratiti i upeglati, fokusi se prebaciti negde drugde, a generalno bi se mogli poštovati i intelektualni kapaciteti publike, jer se danas sa nacistima i denacifikacijom ne zamlaćuje baš svaki random lik. Alexander Fehling (Inglorious Basterds) ima potencijal za glavnog glumca i uspeva da fiksira pažnju na sebe, iako su Gnielka i Simon makar nominalno interesantniji i emotivniji. To je zasluga Fehlinga i ozbiljnosti njegovog lika date već u scenariju, a ne glumačkih nedostataka Szymanskog i Hirscha koji su sasvim solidni. Na planu režije valja pohvaliti nekoliko zgodnih i diskretnih rešenja izbegavanja grafičkih gadosti, a izazivanja užasa, kao i ingenioznu upotrebu Tima Williamsa, glumca koji najčešće igra američkog turistu u reklamama.
Na kraju krajeva, Labirynth of Lies je pristojan film, ništa manje i ništa više. Temom denacifikacije su se bavili i drugi filmovi, neki inteligentnije, neki emotivnije. Tu silnu reklamu i za nemačke uslove popriličan budžet od 20-ak miliona eura treba uzeti sa rezervom, film nipošto nije spektakularan, premda izgleda pristojno i sa osećajem za detalje perioda. Problem je što u konačnici deluje kao ex-cathedra predavanje i to možda za srednjoškolski uzrast. A to baš i nije neka preporuka...