2015.
scenario
i režija: Nicolas Charlet, Bruno Lavaine
Malo
ko se takvim istraživanjem bavi ozbiljno, ali ću svejedno spremno
ustvrditi samo na osnovu fenomenološkog opažanja da pornografija
utiče na naše životne i seksualne stavove i praksu mnogo više
nego što to shvatamo ili želimo da priznamo. Prosto i jednostavno,
ona nam diktira standarde, modne trendove, ukus. Nisam dušebrižnik
sa ove ili one strane pa da se bavim dubokim uzrocima zašto se
današnji klinci jebu po nemogućim standardima moderne pornografije,
niti da se zalažem za bilo kakve zabrane. Svi znamo čemu
pornografija služi, pa ko voli neka izvoli u pravcu onoga što voli,
u granicama zakona i pristojnog ponašanja, normalno.
Više
me zanimaju efemerne stvari, poput genitalnih frizura, veličine
grudi kod žena i produkcijskih standarda i trendova u samoj
pornografiji. Recimo to ovako: ono što je nekada smatrano poželjnim
sada više nije i pored sve raznovrsnosti i dostupnosti ponude.
Pornografski materijal koji je nekada palio gledaoce širom sveta
sada se smatra komičnim i parodičnim, nekakvom sprdnjom. U današnje
vreme lažnog “reality” stila, pornići “sa radnjom” iz 70-ih
i 80-ih naprosto deluju naivno, smešno i nimalo sexy, i u nešto
izmenjenom obliku žive jedino kao parodija na druge sadržaje.
Tu
dolazimo do ključnog pitanja: može li pornografija za koju tačno
znamo čemu služi možda dobiti neku drugu, uzvišeniju nameru. Taj
svet, ti neonom i reflektorima obasjani gubitnici, ispričali su
svoju priču u Boogie Nights Paula Thomasa Andersona i
pokazali kako taj svet zapravo izgleda kada ga se gleda iz “žablje
perspektive”, sa dna hijerarhije. Boogie Nights je sasvim
legitiman, čak odličan film apsolutno vredan pažnje, ali
pornografija mu je poslužila samo kao okvir, kao kulisa za priču o
usponu i padu.
Međutim,
može li se od pravog pornografskog materijala složiti nešto drugo,
uzvišenije i univerzalnije od seksualnog uzbuđenja i jeftine
zabave? Dvojica francuskih filmaša, komičara i tv-prezentera
Nicolas Charlet i Bruno Lavaine su se poslužili svim raspoloživim
sredstvima, odnosno montažom i “nahovanjem” kako bi od
postojećeg pornografskog stvorili jedan drugačiji film. Setimo se
Woody Allena i What's up, Tiger Lilly? i njegove (pre)montaže
postojećeg filma kako bi ga okrenuo na satiru i u glavi pomnožimo
njegove napore. Nicolas i Bruno su pogledali na hiljade pornića iz
70-ih, 80-ih i 90-ih, izabrali scene iz njih i iz nekih “regularanih”
filmova i sve to upakovali u izuzetno trashy i parodičnu “space
operu”.
Svetom
vlada virus koji ljude nevezano za rasu, pol, godine i seksualnu
orijentaciju pretvara u seksualne ovisnike. Ispostavlja se da je neko
ukrao Ultra-Sex, matricu koja ljudski libido drži pod kontrolom.
Posada svemirskog broda predvođena Captain Cockom kreće na potragu
za matricom sa ciljem da spasi ceo ljudski rod.
Priča
je složena koherentno i izuzetno je pratljiva, uprkos obilju i
raznovrsnosti veoma iščašenog porno-materijala koji Nicolas i
Bruno uz puno humora i duhovite komentare kroz sinhronizaciju ubacuju
u film. Međutim, štos sa rapidnim ispaljivanjem fora je što one
mogu biti zanimljive samo jedno određeno vreme dok ne postanu
naporne, a i kod takve “rafalne paljbe” puno njih promašuje metu
ili biva izgubljeno u prevodu.
Pa
ipak, In Search of the Ultra-Sex nikad nije klasično naporan
i nije nimalo dosadan film za svojih sat vremena koliko traje, ako ni
zbog čega drugog, onda zbog bizarnosti onoga što vidimo na ekranu.
Zaista ne bih otkrivao detalje, ovo je nešto u šta se sami morate
uveriti ako imate stomak za takve stvari.
Projekcija
u noćnom programu ovogodišnjeg Crossing Europe festivala u Linzu je
bila puna do poslednjeg mesta u dvorani. Domaćin i selektor programa
je u šali rekao da bi svakom filmu trebalo dodati sintagmu
“Ultra-Sex” u naslov i da bi to bio idealan marketinški trik.
Ljudi su sa projekcije izlazili veseli, nasmejani, možda malo
uzbuđeni. Da, ovo je sjajna zabava.
*Napomena: Film je uvršten u program ovogodišnjeg Grossmann Festivala u Ljutomeru. Navalite!
No comments:
Post a Comment