3.7.16

The Look of Silence

2014.
autor: Joshua Oppenheimer

Ima tome nekoliko godina, The Act of Killing je za sva vremena promenio svet dokumentarnih filmova i u njega pored faktografije (precizne ili podložne manipulaciji) ubacio nadrealizam i umetničku inspiraciju, pa tako ostvario iznimno snažan psihološki utisak. Oppenheimer je krenuo putem kojim se ređe ide i uradio je nezamislivo: snimio je dokumentarac o zaista groznim masovnim politički inspiriranim ubistvima u Indoneziji polovinom 60-ih godina iz perspektive dželata koji su, gle čuda, još uvek ponosni na svoju istorijsku ulogu. Time Oppenheimer nije samo otvorio raspravu o Indoneziji i njenom političkom nasleđu, nego je, svesno ili ne, dotakao pitanje civilizacije i ljudskosti uopšte.
The Look of Silence je nastavak The Act of Killing, ali to nemojte shvatiti doslovno. Ne radi se tu o preteklom ili dosnimljenom materijalu na istu temu, mada delom ima i toga i to u lepo uklopljnoj varijanti: kao dodatni materijal koji se u filmu gleda “in character”. Stil je različit, konzervativniji, a i perspektiva je potpuno drugačija: ovog puta pratimo žrtvu koja traži priznanje od počinilaca, a posledično i pokajanje i pomirenje. Tema je ista, ona iz prošlosti koja se proteže u sadašnjost, kao što je podudarna i činjenica da i u The Look of Silence imamo protagonistu kojeg nećemo tek tako zaboraviti.
U The Act of Killing, to je bio Anwar Congo - bivši gangster, pripadnik paravojske i učesnik u smaknućima komunista, a sada uvažavani čikica. Ovde je to optičar i prodavac naočara Adi, dobroćudni i humani čovek koji traži istinu o ubistvu svog brata kojeg nije upoznao (čini se da je Adi svojim starim roditeljima, ako ne zamena, a onda makar “proxy” za pokojnog brata koji je pogubljen 60-ih) i koji u tu svrhu propituje svoje susede, sugrađane, čak i rođake koji su u tome učestvovali. Cilj je prvo otkriti detalje i motive za ubistvo (brat je možda bio komunista, a možda i ne), a onda i promeniti paradigmu u kojoj se ubistva oko milion ljudi opravdavaju idiotskim patriotskim sloganima i naivnim manipulacijama koje počinju još u školi.
To će ići malo teže jer su nekadašnje ubice sada uvaženi članovi društva: vojska, policija, državni činovnici, političari, zapravo ključni ljudi sistema. Čak i ako racionaliziramo zašto bi oni svoja zlodela (a tu ima svega i svačega) pospremili pod tepih, fascinantno je to da su oni i nakon 50 godina čak ponosni na to što su uradili, čak su spremni da to urade ponovo ili makar time prete. Adi se smirenošću i upornošću bori protiv anti-civilizacijske paradigme (čak i bivši nacisti makar fingiraju kajanje za svoja nedela, što u Indoneziji nije slučaj), i u toj svojoj borbi najverovatnije neće uspeti.
To što je on po struci optičar koji to koristi da dolazi starijim ljudima u kuće i pita ih o prošlosti je možda nenamerna, ali izuzetno uspela metafora. Otkazivanje vida sa godinama je rešiv problem. Slepilo za ljudskost i moral je mnogo teže rešiva stvar. Kao i protagonisti The Act of Killing, (verbalni) antagonisti The Look of Silence su spremni da kažu i čak pokažu kako su ubijali, da o tome govore pred svojim najmilijima i od njih uživaju podršku i zaštitu (samo je kćerka jednog ubice uputila izvinjenje, ali i to više refleksno, pre pod utiskom Adijeve smirenosti i prijaznosti nego usled razumevanja šta se tu zapravo dešavalo) i o tome pišu memoarske knjige i slikovnice.
Joshua Oppenheimer je došao u Indoneziju početkom ovog milenijuma kako bi napravio dokumentarac o posledicama globalizacije i globalnog kapitalizma i tek je tu upoznao lokalnu kulturu i istoriju i pronašao temu. Ideja mu je bila zapravo da napravi klasičan dokumentarac o ubistvima i žrtvama, ali je naišao na prepreku. Malobrojne preživele žrtve i njihovi rođaci nisu bili spremni da o svom iskustvu govore javno jer je njihova stigma još prisutna i žive u strahu od osvete. Sa druge strane, vinovnici zločina s tim nisu imali nikakvog problema, čak ni srama ili običnog ljudskog žaljenja. Tako nije bilo teško naći sagovornike za The Act of Killing, dok je Adi pre iznimka nego pravilo u tom društvu.
Sama postavka The Look of Silence je drugačija i klasičnija i to nije nužno loše. U pitanju je vešto izveden, psihološki produbljen, snažan i dirljiv dokumentarac sa porukom. Međutim, ipak dolazi posle The Act of Killing koji je zaista bio izniman, nesvakidašnji film koji je gađao i pogađao direktno u glavu i stomak. Ma koliko bio dobar, The Look of Silence teško može dostići taj nivo angažmana od gledaoca, ali je zato sjajan dodatak. Apsolutna preporuka i dalje stoji