27.7.16

The Lesson

2015.
scenario i režija: Ruth Platt
uloge: Evan Bendall, Robert Hands, Michaela Prchalova, Rory Coltart, Tom Cox, Dolya Gavanski

Neke lekcije se uče na teži način. Škola je smaranje. Svaka generacija je sve gora i nestrpljivija, pa me u sistemu koji dolazi ne bi čudilo da učenici i bukvalno skaču po glavama profesora. Iako u školi ima i neproduktivnog i neprimenjivog znanja (čak i više nego što je to podnošljivo), u svojoj tuposti i kratkovidosti smo često nesposobni da usvojimo i ono korisno i univerzalno, pa proces učenja ponavljamo kroz život. Takva nam je sudbina, ali sami smo krivi.
Jednako tako, profesori bi mogli ukopčati da sistem star nekoliko stotina godina namenjen stvaranju poslušnih vojnika i pouzdanih šrafova u društvenoj mašineriji nije u korelaciji sa individualizmom koji danas dominira, a mudre glave bi onda mogle napraviti bolji i primereniji sistem. Na koncu, i roditelji bi mogli shvatiti da njihovo viđenje idealnih uslova za podizanje dece (“suburbia”, kućice, mir i tišina) ne korespondira najbolje sa onim što ta deca žele, naročito kad poodrastu: mladi ljudi su željni sadržaja i uzbuđenja, a ako ih nema – izmisliće ih, ako ne drugačije – vandalizmom, opijanjem, sitnim kriminalom i uopšte pravljenjem sranja da im prođe vreme.
Sve te lekcije Ruth Plant nabacuje, svesno ili ne, u svom prvencu The Lesson, ali ispada da ona ipak svoju lekciju mora naučiti na teži način. Stvar je prosta, premisa bez razrade ili sa tek skiciranom razradom film može odvesti samo toliko daleko. U ovom slučaju, premisa o ponižavanom srednjoškolskom profesoru koji uzima stvar u svoje ruke i dvojici svojih učenika-zlotvora deli životne lekcije kombinacijom blebetanja i mučenja može poslužiti za kratki film. Na duže staze se troši, pa ni bedasto krpljenje sa pozadinskim pričama nekih junaka koje bi trebalo dati neki kontekst tu ne pomaže. Film je potrošen i pre nego što pošteno počne.
Stvar je pre svega u likovima. Profesor književnosti (Hands) koji malo mlati dvojicu huligana, a malo ih davi sa Blakeom, Miltonom, Hobbesom, Dickensom, Orwellom i Goldingom deluje kao učiteljska osvetnička fantazija nezamisliva u realnom svetu, kao što takođe jedan od mučenih učenika, Joel (Coltart) deluje kao huligan i baraba bez ikakvog daljeg smisla. To ne bi bio problem da ovde imamo klasičnu žanrovsku matricu horora ili jako krvavog trilera i ništa osim nje. Onda bi Plattovoj bio posao kako da osmisli njihovo nadgornjavanje koje nam drži pažnju 90 minuta. Ponekad je dovoljno imati samo upečatljivog negativca i dobrog glumca, a Hands to nije.
Međutim, sa drugim mučenim učenikom, Finnom (Bendall) kao glavnim likom i njegovom pozadinsko-familijarnom pričom ona skreće ka realizmu i socijalnoj drami, pa se film tu nepovratno gubi. Reč je o jednoj od onih pozadinskih pričica kakve se pojavljuju po art-filmovima i postaju predmet sprdnje kao “misery porn”. Finn, dakle živi bez roditelja o kojima još uvek ponekad sanja (majka umrla, otac napustio još odavno), sa bratom (Cox) koji smišlja kako da ga izbaci s gajbe i bratovom imigrantskom curom Miom (Prchalova) na koju se ne tako potajno loži. Za Finna i njegovu frustraciju, dakle, možemo imati razumevanja u teoriji, mada je pitanje koliko to stoji u praksi, odnosno on je životnu lekciju zaslužio iz drugih razloga. Mia je isto potencijalno zanimljiv lik, ali je svedena na “plot device”, lakmus za mizoginiju kod jednog brata i na kraju na nagradu za drugog.
Kao što sadržaj pokušava da inkorporira žanrovski i karikaturalno festivalski film, takav je i stil. Film je navodno sniman u Oxfordu, pa je bila prava umetnost naći tako obične i sumorne lokacije, što je i najveće dostignuće filma. Te lokacije nisu iskorištene ni za šta drugo osim kao podloga za socijalni pejzaž unezverene omladine. Isto tako, u nasilnim, “žanrovskim” scenama (kojima dominira popovanje, jebiga) Plattova uglavnom ide na šok-efekat maskiran drmusavom kamerom, ali sa vidnim posledicama. Realno, nema tu dovoljno krvi i mesa da bi se The Lesson približio vrhuncu “torture porn” žanra. Međutim, ono što stvarno preko svake mere iritira je ton, nekako neprirodno šuškav i kreštav. Ono što mene zanima je sledeće: kome je palo na pamet da prljavu ružnoću filma bez neke velike poente podvlači grozno prljavim zvukom?

Čini se da Ruth Platt ima još puno škole za učiti...