Per amor vostro / Anna

2015.

režija: Giuseppe M. Gaudino

scenario: Giuseppe M. Gaudino, Isabella Sandri, Lina Sarti

uloge: Valeria Golino, Massimiliano Gallo, Adriano Giannini, Eduardo Cro, Elisabetta Mirra, Daria D'Isanto, Salvatore Cantalupo

Kada film uspe u svojoj nameri, kažemo da je ambiciozan. Posebno ako je ta namera grandiozna i skoro nemoguća, a prisutna otkad je umetnosti. U ovom slučaju, to je spoj unutarnjeg sveta naslovne junakinje i mističnog i opasnog neposrednog okruženja, to jest spoljašnjeg sveta oličenog u Napulju kao gradu i njenoj nimalo veseloj porodičnoj situaciji. Kada film, odnosno njegov autor, ne uspe u svojoj nameri, možemo jedino reći da je pretenciozan, u konačnici čak i banalan, što je ovde svakako slučaj.

Anna (Golino) je još u uvodu, neo-tradicionalnoj napuljskoj pesmi napisanoj za potrebe filma, nazvana lakomislenom. Nakon nesrećnog i traumatičnog detinjstva, čini se da je uspela u životu: radi posao koji voli (prompter je na setu gde se snima sapunica), bogato se udala za bivšeg pop-pevača, sa njim ima troje dece i živi u penthausu koji gleda na zaliv. Ali Anna je nesrećna i to je vidljivo na njenom licu i u filmskim postupcima: njen život je snimljen crno-belo (autor bi rekao u nijansama sive, ali to je to), dok njene more ponekad dobijaju boju, a uvek su i neizostavno preteće. Šta to zapravo mori Annu?

Pa, recimo da je to život. Njen muž Gigi (Gallo) je nasilan prema njoj i pevačku karijeru je zamenio kriminalnom, pa je sav taj njegov novac zapravo teret. Njihov sin (Cro) je gluvonem, a kćeri (Mirra, D'Isanto) su hirovite tinejdžerke. Njeni roditelji i brat koji su joj priredili traumatično iskustvo u prošlosti je još uvek iskorištavaju u sadašnjosti. Čak i posao dolazi sa prtljagom: prijatelj i bivši mentor (Cantalupo) je optužuje da mu je uzela posao i preko potrebni izvor prihoda. Srećom pa se na poslu zbližila sa glumcem Micheleom (Giannini) i sa njim započela vezu koja je može ispuniti. Ili to baš i nije srećna okolnost...

Sve u svemu, vrlo standardna priča o ženi na granici nervnog sloma ili spoznaje. Problem je, dakle, u realizaciji. Crno-beli vizuali i povremeni uleti nadrealizma deluju zanimljivo do određene tačke, ali posle toga ostaju samo maska za relativno tanku priču. Posebna priča je muzika, odnosno pesma koja se ponavlja na još nekoliko mesta na filmu i u maniru renesansnih trubadura najavljuje šta će se dalje dešavati. Shvatam plemenitu nameru da se priča iz života u filmu poveže sa tradicijom podneblja, ali to je potpuno nepotrebno, naročito zato što već imamo standardni katolički motiv žene kao žrtve. Drugo od Napulja kroz vekove i Napulja sad (recimo vrlo razvijenu krimi-scenu) baš i ne vidimo...

Dosta toga je na plećima glavne glumice i ona se toga hvata hrabro. Pritom je sve vreme u nebranom grožđu jer je njen lik, iako sveprisutan, jednostavno tanko napisan. Valeria Golino je velika glumica sposobna za mikro-glumu i brzu promenu ključeva od realnih do nadrealnih i to ovde demonstrira i gotovo sama čini Per amore vostro gledljivim iskustvom, što su prepoznala dva žirija u Veneciji i dodelila joj nagrade. Ostatak glumačkog ansambla je prati koliko može, zapravo se u tome najbolje snalaze mladi i nesputani glumci, dok odrasli manjak karakterizacije “rešavaju” prenaglašavanjem te jedne ili dveju osobina do maksimuma.

Giuseppe M. Gaudino je poznatiji kao autor dokumentarnih filmova nego li igranih, Per amor vostro mu je tek drugi i to posle pauze od 18 godina. Pohvalno je da se kao muškarac odlučio za priču o ženi i to u sredini razapetoj između patrijarhalne tradicije i modernosti, ali to ni uz najbolju nameru nije sproveo na zadovoljavajući način. Zapravo, sve što je pokušao deluje kao umetničarenje sa ciljem da stvori iluziju kreativnog haosa (priča se da je i snimanje bilo takvo) kojom maskira generičnost priče. Nema tu neke velike istine i umetnosti, možda možemo da kupimo osnovnu emociju, ali i ona ostaje nekako nemušta.