24.7.16

Scherzo Diabolico

2015.
scenario i režija: Adrian Garcia Bogliano
uloge: Francisco Barreiro, Daniela Soto Vell, Jorge Molina, Milena Pezzi, Vita Vargas

Naslov asocira na klasičnu muziku i tu nećemo ostati kratkih rukava. Nje na soundtracku ima onoliko, a Adrian Garcia Bogliano uspeva da iz nje izvuče ono što mu treba: jezu, napetost, pa čak i komičnu notu. Klasika je divna stvar i mnogi su autori to prihvatili, ali to ne znači da svaki autor koji soundtrack žanrovskog filma napuni klavirskim koncertima umesto nekim logičnijim i modernijim izborom (punkom, metalom, rapom) zna šta radi. U tom pogledu, Bogliano nije (tek) pretenciozna neznalica.

Ovaj relativno mladi reditelj bogate i zanimljive karijere u hororu je i na drugim poljima, u drugim filmovima, dokazao da nije balvan. Stvarajući filmove nekad sa bratom Ramirom, nekad sam, po celom svetu, najčešće u Argentini, ali i širom Latinske Amerike, sa povremenim izletima u Evropu i Severnu Ameriku, Bogliano je već dokazao da ima sposobnost i rutinu da izbaci i po dva filma godišnje, često sa veoma limitiranim budžetima, ali zato sa vrlo različitim idejama. Pod-žanrovska i stilska raznolikost su za svaku pohvalu, ali problem sa Boglianovim filmovima je to što najčešće ne konvergiraju u onoliko dobre uratke kakvi bi morali biti na osnovu ideje. To se vrlo jasno oslikava i na primeru ove “vražje šale” u kojoj nas Bogliano šeta kroz žanrove u okruženju sub-urbanog Mexico Cityja.
Naš junak je Aram (Barreiro), kukavni računovođa sa pripadajućim brkovima (ali bez leptir-mašne) kojeg šef izrabljuje na poslu, a žena i klinac dave kod kuće. Na njemu se prazni čak i njegov drtavi otac u staračkom domu, pa nam je jasno da će Aram pre ili kasnije popizdeti i razjebati ih sve u napadu pravedničkog (belačkog) besa po modelu filma tipa Falling Down. Neće Aram, međutim, tek tako otkriti svoju divlju muškost (za to mu služi prostitutka Perla, jedina osoba sa kojom on ima odnos bez interesa), on ima plan. Računovođe su metodični ljudi.
Plan je oteti jednu partikularnu srednjoškolku imena Anabella (Soto Vell) i za nju iskamčiti novac. Ona je, naravno (ako niste primetili, SPOILER) šefova kćerka, a u svrhu otmice se naš Aram priprema tako što skuplja savete za vezivanje od Perle, koliko koga treba daviti da bi izgubio svest od mafijaša-klijenata (mada bi i tu znanje prostitutke bilo od pomoći, to je ubilo Billa na Tajlandu), koliko je zapravo teško telo određene mase (on nosi sina kroz stan, a sin nosi utege u vidu lonaca), te sve meri štopericom i smiruje se slušajući kompilaciju klasike iz super-marketa.
Jednom kada Aram uspe (nije SPOILER, ne bi bilo filma bez toga), on uspeva i u životu: nasleđuje šefov posao, kancelariju i sekretaricu (a znamo čemu sekretarice služe u muškim fantazijama), žena pokazuje više poštovanja za njega ili makar za njegovu materijalnu potkoženost i sve u tom stilu. Ispada da se zločin isplati ako je metodično pripremljen i izveden bez emocija. Bogliano tu vrlo vešto profilira Aramovu motivaciju kao strogo materijalnu, a ne seksualnu, sa tek malom dozom sadizma ili bolje rečeno klasne osvete.
  Ali, tu nije kraj, slede nam još neki obrati i još neke pravedničke osvete, a šonja koji je skupio snage da se suprotstavi sistemu sad postaje sistem i meta. Ono što sledi je nasilna i tripozna eksploatacijska jurnjava komičnim krvoliptanjem, prosutim crevima i otkinutim udovima. Možda je ta moralna slika malo zbunjujuća, kao i ton koji se kreće od potpuno komičnog do potpuno ozbiljnog i nazad iz scene u scenu. Međutim, ako ga se gleda rasterećeno, bez jakih predrasuta (Bogliano ima status umereno mizoginog autora i ovde to delimično potvrđuje sa obiljem ženskih likova koje skida često bez razloga, mladu Danielu Soto Vell čak podvrgava ograničenom mučenju, ali ipak je muškarac glavna meta nesigurnosti i različitih tortura), Scherzo Diabolico ostaje u znaku apsurda ljudske egzistencije i predodređenih uloga.
Problem je u tome što je film po detaljima dosta bolji nego u celini. Recimo, Aramov lik je fantastičan u prvoj polovini filma i izvrsno odglumljen, ali u drugoj kao da postaje druga ličnost, jednako zanimljiva za fenomenološko posmatranje, ali nekako naglo presečena i tu već ni glumac ne zna šta bi. Srećom pa je Anabellina transformacija u drugom smeru, a glumica dovoljno samouverena da bi to izvela bez svoje dodatne ironije, pa je Scherzo zanimljivo delce za pogledati. Problem je samo u tome što je tu na kupu previše tema i ideja, pa ih se puno načinje i napušta, ne završava ili završava nepotpuno i prigodno, kao i žanrovski roller coaster kojim nas Bogliano vozika kao realizacijska pratnja za takav kup ideja, ali i pored toga, klasika, pristojna gluma, horor i komedija su dovoljni razlozi za gledanje ovog meksičkog delca.