7.6.16

Hush

2016.
režija: Mike Flanagan
scenario: Mike Flanagan, Kate Siegel
uloge: Kate Siegel, John Gallagher Jr, Michael Trucco, Samantha Sloyan, Emilia Graves

Hush je u suštini jedan klasičan, solidno izveden i relativno lagan “home invasion” triler, nešto što biste gledali na televiziji kad nemate pametnijeg posla, što je u ovo sadašnje sušno vreme za kvalitetan žanrovski film čak i preporuka. Da, na te grane smo spali da ono što bi nekada bilo samo prolazno sada ispada kao nekakav uspeh. Međutim, pravi potencijal filma je prepoznao upravo Netflix koji je otkupio sva globalna prava u nadi da će sa minimalnim marketingom postići maksimalne rezultate na duži rok. Hush će tako možda ostati upamćen kao jedan od pionirskih filmova distribucije direktno sa festivala na internet.
“Setting” deluje kao prepisan od Stephena Kinga, imamo kuću na osami, spisateljicu koja u njoj živi, komšinicu koja je povremeno posećuje i manijaka pod maskom koji je napada, ali ne ubija odmah, nego se upušta u igru mačke i miša sa svojom žrtvom. Flanagan nije dripac koji tek tako krade, već krajnje zgodno ubacuje detalje, knjige velikog pisca, pa na taj način sve pakuje u posvetu. Sama akcija proganjanja i plašenja je izvedena vešto i sa osećajem za detalj, bez posezanja za potrošenim “jump scare” trikovima. Možda ima nešto ponavljanja, a i scenario koji je napisao skupa sa svojom glavnom glumicom, kreativnom partnerkom i suprugom je zapravo primereniji za kraći format, ali Hush je svejedno sasvim solidna zabava za tih 80-ak minuta koliko traje.
Hush, međutim, ima i jedan “twist” koji ga čini posebnim i originalnim. Naša junakinja je gluvonema i to fascinira njenog proganjatelja. Ona, dakle, ne može da pozove policiju (sve i da joj on nije isključio struju i maznuo mobilni telefon). Ona ne može da čuje njegovo kretanje, a on može njeno... Flanaganu to daje priliku da se poigrava sa zvučnom shemom i on u tome ostaje “spot on”, bez preteranih “hintova” publici. Recimo, naš manijak ne govori. Kate Siegel, sa druge strane, sebi daje nimalo lak glumački zadatak, ali ako svoju ulogu dobro odigra (što čini, bez daljnjeg), to bi mogla biti jedna od glumačkih bravura.
Problem sa hendikepom glavne junakinje je logičke prirode. Ok, ona je spisateljica i voli osamu, kako to kliše nalaže. Međutim, šta njoj toliko smeta u gradu ili makar predgrađu? Buka? Distrakcija neke druge prirode? Svoje osamljivanje može izvesti prostim spuštanjem roletni, sklanjanjem mobilnog telefona i gašenjem Skype-a na kompjuteru, a opet su joj dostupne blagodeti modernog sveta, poput personalnog asistenta ako i kada joj je potreban.
Logički problemi se nastavljaju i na našeg zlikovca. Zašto on radi to što radi? Zato što je manijak. Zašto odlaže ubistvo po koje je došao? Delom zato što prolongira zadovljstvo igrom, a delom zato što je manijak. Zašto koristi nepraktično oružje poput samostrela koje nije ubojito kao puška, kontaktno kao nož ili jednostavno kao luk i strela? Zato što je sadista i manijak. Zašto prvo nosi masku, a onda je skida? Time poručuje svojoj žrtvi da je “pečena”. A i zato što je manijak. Zapravo, o njemu ne znamo ništa više od toga da je manijak i to je možda u nekoj meri efektno, ali postaje iscrpljujuće posle nekog vremena.

Mike Flanagan je autor koji se generalno dobro kotira u svetu horora. Njegovi filmovi uglavnom žanju pozitivne kritike gde god se pojave, kako u specijaliziranim publikacijama, tako i u onima koje nisu vezane za žanr. Donekle je razumljivo zašto, Flanagan je detaljan, retko ide linijom manjeg otpora, ali svejedno poznaje granice žanra i njegov jezik. Problem je u tome što na primeru njegovog prethodnog filma Ocullus i Hush (Before I Wake se još čeka) ne vidim potencijal za više od te solidnosti, za nešto zaista novo, zaista dobro i zaista originalno. Kao da od pojedinih detalja i visprenih rešenja on ne vidi širu sliku i celu priču. A to je šteta.