2016.
režija:
John Hillcoat
scenario:
Matt Cook
uloge:
Casey Affleck, Chiwetel Ejiofor, Anthony Mackie, Woody Harrelson,
Kate Winslet, Aaron Paul, Gal Gadot, Teresa Palmer, Clifton Collins
Jr, Norman Reedus, Michelle Ang, Michael Kenneth Williams
Na
papiru sve deluje sjajno: visoka produkcija, renomirani reditelj i
set glumaca iz prvog ešalona zvezda, više nego dovoljno za akcioni
kriminalistički triler sa pljačkašima banaka, pokvarenim
policajcima, narko-kartelima i rusko-jevrejskom mafijom. Šta je onda
pošlo po zlu da ga američki distributeri šibnu u zimskoj “mrtvoj”
sezoni i da ga publika, uprkos mršavoj ponudi u solidnoj meri
zaobilazi?
John
Hillcoat (The Road, The Propostition, Lawless)
je reditelj osebujnog stila i poetike bliske westernu, ali više u
smeru muške drame. Međutim, promena poetike i oslanjanje na
akcijske (neo)klasike poput Michaela Manna i Davida Ayera mu zapravo
i nije loše pala, kao ni rad sa velikim zvezdama. Istini za volju,
nije Hillcoat slaba autorska ličnost kojoj glumci preuzmu film, ali
ovde je izazov bio veći utoliko što ih je toliko na jednom mestu.
Problem je druge prirode i možda je simptomatičan za Hillcoatove
filmove generalno: on, naime, nije scenarista, pa je često ostavljen
na milost i nemilost materijala koji treba da uprizori. Njegov rad se
uglavnom svodio na to da od prosečnog materijala napravi dobar film
i to mu je uglavnom uspevalo. Sada mu je posao otežan i mislim da je
“dobar film” apsolutno van dometa jer je scenario žutokljunca
Matta Cooka na rubu katastrofalnog.
Grupa
bivših profesionalnih vojnika i policajaca u Atlanti mora da
opljačka banku za račun rusko-jevrejske mafijaške šefice Irine
(Winslet). Meta nije novac, nego dokumenti koji će pomoći u
oslobađanju njenog muža “kojeg se i sam Putin toliko boji da ga
je poslaou gulag bez optužnice”. Ekipa je ucenjena vezama svog
neformalnog vođe Michaela (Ejiofor) sa klanom: on sa Irininom
sestrom Elenom (Gadot) ima sina koji je manje ili više u Irininim
kandžama. Ostatak ekipe sačinjavaju dva korumpirana policajca
Marcus (Mackie) i Franco (Collins), logističar Russell (Reedus) i
njegov brat Gabe (Paul) kojem na čelu piše da je rizičan.
Beg
posle pljačke polazi po zlu, pa ekipa zaglavi u udesu iz kojeg se
jedva izvuče sa tragovima crvene farbe na novcu i odeći. Oni su
zbog toga prinuđeni da izvedu i drugu, još rizičniju pljačku,
ovog puta u strogo čuvanoj zgradi u vlasništvu Domovinske
Sigurnosti, za šta je jedini način da naprave distrakciju, ubistvo
policajca (naslov je komunikacijska šifra za “officer down”).
Idealna žrtva za to je Marcusov novi, kurčeviti i pošteni partner
Chris (Affleck), ujedno rođak policijskog komandira Jeffa
(Harrelson) zaduženog za slučaj prve pljačke.
Kako
to obično biva u akcionim filmovima, sranja se dešavaju, stvari se
ne odvijaju po planu, rizični lik se uvek ispostavi kao rizičan,
ali onaj najnaivniji i najzeleniji nikad nije toliko zelen i naivan.
Takođe, nema časti među lopovima i mafijom, pa se pravila
lojalnosti često krše, što dovodi do krvavog finala u kojem je
glavno pitanje hoće li “dobri momci” na vreme ukapirati pre nego
što loši očiste sve tragove.
“Suspension
of disbelief” je opšte mesto akcionih trilera. Realni svet gotovo
nikad nije tako koloritan kao filmski. Nemam problema s tim, čak ni
kad to znači da ćemo ubrzo svedočiti ekstremnim “neočekivanim”,
a opet telefoniranim obratima. Valjda nas je filmsko iskustvo naučilo
da očekujemo neočekivano, čak i da predvidimo kako to može
izgledati. Za nijansu više smetaju neka druga opšta mesta akcionog
filma: junakova žena (Palmer) koja mu, šta god se dogodilo stoji uz
bok i zapravo ničim ne doprinosi, kurva osuđena na propast, doušnik
upadljivog izgleda, svepristuni pandurski žargon i humor u pokušaju,
obavezni odlazak na policijsko “pojilo” i slične stvari koje
služe manje ili više jedino za nabijanje minutaže.
To,
zajedno sa brojnim likovima, govori o katastrofalnoj ekonomici
scenarija, pretrpavanju i preteranom zapetljavanju koje dovodi do
potrebe da se svi ti silni kapilari sliju u jedan i da se to
otpetlja, makar na silu, što je ovde bio slučaj. A to ne može da
bude dobro. Drugi problem u tom džumbusu su likovi kod kojih moramo
da verujemo u određene datosti, jer vremena za detaljno oslikavanje
njihove psihologije, pa i motivacije, jednostavno nema. U tom pogledu
se Hillcoatov film ne može približiti Mannovim klasičnim delima
jer Mann uzima vreme da se tim detaljima posveti. Recimo, čak i
dramatične stvari kao što je pogibija jednog od likova (možemo
pretpostaviti ko ga je koknuo, ne baš zašto, odnosno zašto baš
njega) zato služe jedino kao oruđe zapleta koje stvari pokreće u
određenom smeru.
U
konačnici, od takvog tretmana likova najviše stradaju glumci, i to
što veća imena – to gore. Woody Harrelson je zakucan ne samo sa
karikaturalnim, nego i sa kontradiktornim likom: on, naime, igra
uglavnom smušenog, ponekad jezivog, a ponekad agresivnog, ali zato
uvek drogiranog poštenog pandura. Kate Winslet odlazi u kiselinu sa
lošim ruskim akcentom i potenciranim kemp držanjem i natruhama
ironijskog odmaka od lika koji joj ne leži. Chiwetel Ejiofor iako
ima moralnu dilemu ostaje neupadljiv, Aaron Paul glumata kao u lošem
amaterskom pozorištu, a Cesey Affleck lagano mesečari. Anthony
Mackie se malo izvlači na svoj šarm i stav, a jedini koji uspeva da
izvuče meso iz svoje uloge je Collins koji nekako uspeva da odigra
korumpiranog pandura, ujedno i ljigavog psihopatu. Čak ni
transformacija Michaela Kennetha Williamsa u transrodnu prostitutku
ovde ne izgleda kao da je naročito potrebna za sam film.
Hillcoat
sve karte baca na to da izvuče šta se izvući da i tu se oslanja na
neke od svojih jačih strana. Film izgleda ružno i prljavo, a opet
atraktivno, što zbog okruženja neglamurozne Atlante, što zbog
lagano zrnaste slike i česte upotrebe kamere iz ruke. Jedina krupna
greška na tom planu je tama koju preko svake mere koristi kao
okruženje za svoje likove. Na simboličkoj ravni nam je jasno već
posle prvog puta, dok na samoj površini nastaju vizuelni problemi,
naročito kada se u tom mraku nađu crni glumci koje onda više ne
možemo ni raspoznati. Ono gde se Hillcoat maksimalno iskazao su “set
pieces”, akcione scene poput pljačke banke i bega, te racije u
zgradi u kojima demonstrira naravnanost na detalje i osećaj za ritam
i dinamiku scene.
Scenario
ipak nije znao ili nije mogao da popravi. I zbog toga Triple 9
ostaje zabavan, ali ne i dobar film, što je šteta.
No comments:
Post a Comment