Triple 9

2016.

režija: John Hillcoat

scenario: Matt Cook

uloge: Casey Affleck, Chiwetel Ejiofor, Anthony Mackie, Woody Harrelson, Kate Winslet, Aaron Paul, Gal Gadot, Teresa Palmer, Clifton Collins Jr, Norman Reedus, Michelle Ang, Michael Kenneth Williams

Na papiru sve deluje sjajno: visoka produkcija, renomirani reditelj i set glumaca iz prvog ešalona zvezda, više nego dovoljno za akcioni kriminalistički triler sa pljačkašima banaka, pokvarenim policajcima, narko-kartelima i rusko-jevrejskom mafijom. Šta je onda pošlo po zlu da ga američki distributeri šibnu u zimskoj “mrtvoj” sezoni i da ga publika, uprkos mršavoj ponudi u solidnoj meri zaobilazi?

John Hillcoat (The Road, The Propostition, Lawless) je reditelj osebujnog stila i poetike bliske westernu, ali više u smeru muške drame. Međutim, promena poetike i oslanjanje na akcijske (neo)klasike poput Michaela Manna i Davida Ayera mu zapravo i nije loše pala, kao ni rad sa velikim zvezdama. Istini za volju, nije Hillcoat slaba autorska ličnost kojoj glumci preuzmu film, ali ovde je izazov bio veći utoliko što ih je toliko na jednom mestu. Problem je druge prirode i možda je simptomatičan za Hillcoatove filmove generalno: on, naime, nije scenarista, pa je često ostavljen na milost i nemilost materijala koji treba da uprizori. Njegov rad se uglavnom svodio na to da od prosečnog materijala napravi dobar film i to mu je uglavnom uspevalo. Sada mu je posao otežan i mislim da je “dobar film” apsolutno van dometa jer je scenario žutokljunca Matta Cooka na rubu katastrofalnog.

Grupa bivših profesionalnih vojnika i policajaca u Atlanti mora da opljačka banku za račun rusko-jevrejske mafijaške šefice Irine (Winslet). Meta nije novac, nego dokumenti koji će pomoći u oslobađanju njenog muža “kojeg se i sam Putin toliko boji da ga je poslaou gulag bez optužnice”. Ekipa je ucenjena vezama svog neformalnog vođe Michaela (Ejiofor) sa klanom: on sa Irininom sestrom Elenom (Gadot) ima sina koji je manje ili više u Irininim kandžama. Ostatak ekipe sačinjavaju dva korumpirana policajca Marcus (Mackie) i Franco (Collins), logističar Russell (Reedus) i njegov brat Gabe (Paul) kojem na čelu piše da je rizičan.

Beg posle pljačke polazi po zlu, pa ekipa zaglavi u udesu iz kojeg se jedva izvuče sa tragovima crvene farbe na novcu i odeći. Oni su zbog toga prinuđeni da izvedu i drugu, još rizičniju pljačku, ovog puta u strogo čuvanoj zgradi u vlasništvu Domovinske Sigurnosti, za šta je jedini način da naprave distrakciju, ubistvo policajca (naslov je komunikacijska šifra za “officer down”). Idealna žrtva za to je Marcusov novi, kurčeviti i pošteni partner Chris (Affleck), ujedno rođak policijskog komandira Jeffa (Harrelson) zaduženog za slučaj prve pljačke.

Kako to obično biva u akcionim filmovima, sranja se dešavaju, stvari se ne odvijaju po planu, rizični lik se uvek ispostavi kao rizičan, ali onaj najnaivniji i najzeleniji nikad nije toliko zelen i naivan. Takođe, nema časti među lopovima i mafijom, pa se pravila lojalnosti često krše, što dovodi do krvavog finala u kojem je glavno pitanje hoće li “dobri momci” na vreme ukapirati pre nego što loši očiste sve tragove.

“Suspension of disbelief” je opšte mesto akcionih trilera. Realni svet gotovo nikad nije tako koloritan kao filmski. Nemam problema s tim, čak ni kad to znači da ćemo ubrzo svedočiti ekstremnim “neočekivanim”, a opet telefoniranim obratima. Valjda nas je filmsko iskustvo naučilo da očekujemo neočekivano, čak i da predvidimo kako to može izgledati. Za nijansu više smetaju neka druga opšta mesta akcionog filma: junakova žena (Palmer) koja mu, šta god se dogodilo stoji uz bok i zapravo ničim ne doprinosi, kurva osuđena na propast, doušnik upadljivog izgleda, svepristuni pandurski žargon i humor u pokušaju, obavezni odlazak na policijsko “pojilo” i slične stvari koje služe manje ili više jedino za nabijanje minutaže.

To, zajedno sa brojnim likovima, govori o katastrofalnoj ekonomici scenarija, pretrpavanju i preteranom zapetljavanju koje dovodi do potrebe da se svi ti silni kapilari sliju u jedan i da se to otpetlja, makar na silu, što je ovde bio slučaj. A to ne može da bude dobro. Drugi problem u tom džumbusu su likovi kod kojih moramo da verujemo u određene datosti, jer vremena za detaljno oslikavanje njihove psihologije, pa i motivacije, jednostavno nema. U tom pogledu se Hillcoatov film ne može približiti Mannovim klasičnim delima jer Mann uzima vreme da se tim detaljima posveti. Recimo, čak i dramatične stvari kao što je pogibija jednog od likova (možemo pretpostaviti ko ga je koknuo, ne baš zašto, odnosno zašto baš njega) zato služe jedino kao oruđe zapleta koje stvari pokreće u određenom smeru.

U konačnici, od takvog tretmana likova najviše stradaju glumci, i to što veća imena – to gore. Woody Harrelson je zakucan ne samo sa karikaturalnim, nego i sa kontradiktornim likom: on, naime, igra uglavnom smušenog, ponekad jezivog, a ponekad agresivnog, ali zato uvek drogiranog poštenog pandura. Kate Winslet odlazi u kiselinu sa lošim ruskim akcentom i potenciranim kemp držanjem i natruhama ironijskog odmaka od lika koji joj ne leži. Chiwetel Ejiofor iako ima moralnu dilemu ostaje neupadljiv, Aaron Paul glumata kao u lošem amaterskom pozorištu, a Cesey Affleck lagano mesečari. Anthony Mackie se malo izvlači na svoj šarm i stav, a jedini koji uspeva da izvuče meso iz svoje uloge je Collins koji nekako uspeva da odigra korumpiranog pandura, ujedno i ljigavog psihopatu. Čak ni transformacija Michaela Kennetha Williamsa u transrodnu prostitutku ovde ne izgleda kao da je naročito potrebna za sam film.

Hillcoat sve karte baca na to da izvuče šta se izvući da i tu se oslanja na neke od svojih jačih strana. Film izgleda ružno i prljavo, a opet atraktivno, što zbog okruženja neglamurozne Atlante, što zbog lagano zrnaste slike i česte upotrebe kamere iz ruke. Jedina krupna greška na tom planu je tama koju preko svake mere koristi kao okruženje za svoje likove. Na simboličkoj ravni nam je jasno već posle prvog puta, dok na samoj površini nastaju vizuelni problemi, naročito kada se u tom mraku nađu crni glumci koje onda više ne možemo ni raspoznati. Ono gde se Hillcoat maksimalno iskazao su “set pieces”, akcione scene poput pljačke banke i bega, te racije u zgradi u kojima demonstrira naravnanost na detalje i osećaj za ritam i dinamiku scene.

Scenario ipak nije znao ili nije mogao da popravi. I zbog toga Triple 9 ostaje zabavan, ali ne i dobar film, što je šteta.