1.6.16

Glassland

2014.
scenario i režija: Gerard Barrett
uloge: Jack Reynor, Toni Collette, Will Poulter, Michael Smiley, Harry Nagle

Ne baš duhoviti stari štos veli da neki piju od radosti, neki od tuge, a neki od jutra. Iako vrlo dobro znamo visine u koje nas alkoholna euforija može dići i nizine u koje nas posledično spušta, neki svejedno piju. Čak i kad znamo psihičke i fizičke posledice. Mehanizam ovisnosti je jedna vrlo jebena stvar.
Da se odmah razumemo, nisam nikakav čistunac, svetac ili zdravstveni fašista, shvatam i poštujem čari alkohola i povremeno im se odajem, kad prilike dopuste. Pijem u ponekad u društvu, ponekad sam, ponekad da nešto proslavim, ponekad da se rešim neke neugodne situacije i frustracije. Iako tvrdim da imam mere, ponekad me ponese, pa se sašijem i sutradan žalim, što zbog možebitnih gluposti koje sam onako pijan izvalio, što zbog fizičke komponente mamurluka. Onda obećam da više neću piti i toga se držim. Do prve zgodne prilike.
Glassland je film o alkoholizmu i njegovim posledicama, kako na individuu koja alkohol konstantno i neumereno konzumira, tako i na njenu najbližu okolinu. Jasno, ovakvih filmova smo već imali, koš i još, što bi se reklo, i Glassland makar na nivou sadržaja i nekakve poruke, pa čak ni glede stila, tu ne donosi nista ekskluzivno novo. Ali to što nešto nije novo, ne znači da nije dobro, pravilno izvedeno i efektno na emotivnoj razini.
Naš protagonista je taksista John (Reynor), čovek koji nema ne znam šta od života. Noćne smene u kojima vozi sumnjivu klijentelu, polu-retardirane dnevne bleje sa polu-retardiranim ortakom Shaneom (Poulter), povremene posete bratu Kitu (Nagle) koji pati od Downovog sindroma i egzistenciju u kući koju deli sa majkom alkoholičarkom Jean (Collette). Nju prvi put vidimo obeznanjenu na kauču sa facom u rigotini i pitamo se je li živa ili mrtva. Johnu očito to nije prvi put, nagledao se takvih scena, pa mu je reakcija rutinirana: baci nešto u kljun, strpa majku u auto, pa u bolnicu na ispiranje. Saznajemo da je Jean potrebna nova jetra i da će je verovatno dobiti, samo ako preživi dovoljno dugo da dođe na red. Saznajemo takođe i da tempom kojim ona pije, za tako nešto nisu baš sjajne šanse.
Na kraju će, posle borbe, pregovaranja, nagovaranja i ucenjivanja, Jean pristati i na lečenje i na odlazak na seanse grupne terapije. Za ozbiljno lečenje je potreban i ozbiljan novac, a familija iz sumornog predgrađa Dublina tako nešto nema. Prosto, Jean bi to sve ekspresno konvertirala u alkohol, a John ne uspeva da zaradi toliko. John će, požrtvovan i dobar sin kakav je, sa tek ponekim besnim ispadom pred nepoznatim ljudima, pokušati na sve načine da se domogne potrebnog novca...
Ima, međutim, nešto u ovom filmu što prevazilazi granice samo korektnog, ljudski i socijalno osveštenog uratka na temu zavisnosti koja razara familiju i društvo. Nije to ni stil, iako je savršeno pogođen sa verité kamerom iz ruke (tek ponekad drmusavom) i utišanim, gotovo prirodnim osvetljenjem tmurnih dublinskih dana. Nije to čak ni gluma koja je savršena što se tiče Reynora na čijem licu i u čijim postupcima vidimo nemoć da pomognem osobi do koje mu je stalo, pa čak ni kameleonska transformacija Toni Collette u ulozi bez šminke i bilo kakvog glamura, iako je možda baš ovo njena najupečatljivija uloga. To se takođe ne može tvrditi ni za kraj koji deluje nakalemljeno, a posebno za skretanje prema krimi-priči pred sam taj kraj koje ostaje na pola puta između objašnjenja i apstrakcije, pa zbog toga nekako pati.

Reč je o iskrenosti i životnosti preko “kitchen sink” miljea i “plašilica” na kakve nalećemo u brošurama o štetnosti alkohola. Radi se o razlogu zašto ta neapologetski tužna i sjebana žena pije. Tako nešto je toliko teško izmisliti i deluje toliko neverovatno i autentično. Možda je to samo jedan monolog i u njemu samo jedna rečenica, ali tako nešto se ne viđa svaki dan po filmovima.