2 Guns

2013.

režija: Baltasar Kormakur

scenario: Blake Masters (po stripu Stevena Granta)

uloge: Mark Wahlberg, Denzel Washington, Paula Patton, Bill Paxton, James Marsden, Edward James Olmos

Već na plakatu je jasan cilj sa kojem je sniman 2 Guns. Vidimo dva frajera (crno-bela kombinacija, kao u stara dobra vremena), kako stoje okrenuti leđima jedan drugom sa isukanim pištoljima dok oko njih lova pada kao kiša. Kada shvatimo da je film snimljen po stripu, možemo ga upotrebiti kao poslednji u nizu dokaza da je Hollywood otišao u kiselinu i da njihove glavešine nemaju elementarno petlje da snime hitičan film koji prethodno nema svoju fan-bazu, ma koliko ta baza bila malobrojna. Ipak, 2 Guns služi svojoj svrsi: lagan je za gledanje, zabavan je i podseća nas na akcione komedije od pre dvadesetak godina.

Bobby (Washington) i Stig (Wahlberg) sede u klasičnom američkom restorančiću preko puta banke i prave diverziju ne bi li opljačkali banku. Nadaju se ulovu od 3 miliona dolara koji pripadaju meksičkom mafijaškom gazdi Papi Grecu (Olmos), međutim završe sa preko 40 miliona. E, sad, Bobby je DEA agent na tajnom zadatku, a Stig je mornarički obaveštajac takođe na tajnom zadatku i nijedan od njih dvojice ne zna pravi identitet drugog. Ni njihovi nadređeni, agentica Deb (Patton) i oficir Quince (Marsden) ne znaju za planove druge agencije, niti su spremni da zaštite svoje podređene. A kada se ispostavi da novac zapravo u banci drži CIA, da je novac skupljen od reketa koji plaćaju mafijaši i da služi za finansiranje tajnih operacija, i kada se pojavi sirovi i surovi Earl (Paxton), šef te CIA-ine ćelije sa nastupom sadističkog seljobera, počinje opšta jurnjava u kojoj svako igra dvostruku, trostruku ili četvorostruku igru, svi su spremni da prevare svakoga, a na naše junake je otvorena sezona lova. Spektakularna akcija se meša sa očekivanim forama, verbalnim ping-pongom, nešto malo CGI-ja i puno kaskaderskih trikova. I imamo odličnu filmsku limunadu za odmaranje mozga poput Lethal Weapon serijala.

Stvar je u tome što 2 Guns savršeno korespondira sa današnjim vremenom i za potporne tačke svog zapleta koristi ono o čemu se nekad nagađalo, a danas je poznato: haos u okviru američke obaveštajno-sigurnosne zajednice, u kojem jedna služba više čuva podatke od druge nego od konvencionalnog neprijatelja. Sa jedne strane, dobro je što se taj odnos snaga ne koristi samo za malo ziheraškog humora, mada ima i toga, ali sa druge strane je loše što domet korištenja tog materijala ograničen samo na zaplet. Scenarista i reditelj, a verovatno i veliki studio iza njih, propuštaju priliku da od tog šizofrenog odnosa naprave poentu filma. To ne treba da čudi, ipak je ovo akciona komedija, a ne politički triler, ali malo hrabrosti i političke provokacije ne bi bilo na odmet.

Kada smo se već dotakli humora, film ima svoje briljantne ili manje briljantne momente. Bolje fore imaju nešto političkog naboja, recimo kada se Bobby i Stig raspravljaju odakle Stigu vojnička puška. Stig kaže da ju je kupio na akciji u supermarketu, što je jasna aluzija na američku politiku kontrole oružja. Druga sjajna fora je kada Bobbija u pustinji presretnu dve naoružane seljačine i kažu da proveravaju da li je slučajno musliman, što se odnosi na kolektivnu paranoju u post-9/11 Americi. Treća sjajna fora je kad ih mafijaš natera da pređu meksičko-američku granicu ilegalno, onako kako to Meksikanci rade. Osim u trećem slučaju, autorski tim propušta priliku da od tih fora napravi malo više poente. Nije loše ni to što crnci nisu na tapetu za očekivani blago rasistički humor, a malo gnjavi što su na tapetu Meksikanci, kao lenštine i muljatori opsednuti kurčevima i mudima. Problem sa tim štosevima je što su malo previše korišćeni, pa su sada stari vicevi. Opet, pun sam razumevanja, u žanrovskom filmu ovog tipa treba sa nečim popuniti kvotu komedije, a preterano elaboriran humor se tu ne bi uklapao.

Glumački, stvari stoje dobro i više od toga. Wahlberg i Washington imaju nešto te drugarske akcione komične hemije, i prilično klasične replike u scenariju im pomažu u tome. Kada se ta hemija istroši, obojica su profesionalci koji igraju relativno jednostavne likove, pa mogu da fingiraju hemiju bez previše improvizacije. Epizodisti su koloritni i na solidnom nivou. James Marsden istupa kao preterano ambiciozni vojno-špijunski mastiljar, Olmos kao meksički krimi patron, Bill Paxton kao Earl malo previše polaže na redneck notu, ali valjda i lik takav. U stanju sam da oprostim i to što pokušava da istu foru sa „Russian Rou-lette“ proda dva puta. Paula Patton je glumački najslabija karika, i već sam zamišljao neku drugu glumicu u toj ulozi, ali ona filmu doprinosi sa solidnom količinom golotinje, a izgleda dobro.

Reditelj Baltasar Kormakur kod kuće na Islandu važi za relativno bitnog autora sa raznorodnom filmografijom, 101 Reykjavik (2000) je bio ogroman festivalski hit, a sa The Deep (2012) mu je zamalo izmakla nominacija za Oscara. U Hollywoodu je najpoznatiji kao reditelj žanrovskih filmova, pre svega trilera i akcija od kojih je poslednji Contraband (2012) zaradio solidnu količinu novca, iako je u pitanju generički akcioni film. Za sledeću godinu se očekuje njegov avanturistički film Everest.

2 Guns ima sve kvalitete zanimljive akcione komedije. Bezobrazan je koliko treba da bi bio zabavan, iako mu nedostaje hrabrosti da ide do kraja. Ipak, prozaičan zaplet maničnog tempa je nadomešćen komedijaškim ping-pongom i spektakularnošću starog tipa. Ako bih sve sumirao u jednoj sintagmi, to bi bilo over the top. Film ima moju preporuku svima za opuštanje, a ljubiteljima akcionih i krimi komedija za uživanje. A ako vas zanima da li je ekipa iza filma zaradila brdo love, odgovor je da. Duplirali su nimalo naivan budžet od 60 i kusur miliona dolara. Svaka čast za ovakav, u suštini retro film.