2013.
režija: Scott McGehee,
David Siegel
scenario: Nancy Doyne,
Caroll Cartwright
uloge: Julianne Moore,
Steve Coogan, Onata Aprile, Alexander Skarsgard, Joana Vanderham
Najgora glupost koju
dvoje sebičnih ljudi mogu da naprave je imanje dece. Deci se moramo
posvetiti potpuno, staviti njihove potrebe ispred svojih, na kraju
zaboraviti na svoje ciljeve koji se ne uklapaju sa imanjem dece. Šta
se dešava kada dvoje sebičnih ipak odluči da ima dete? O tome
govori izvorni roman What Maisie Knew Henrija Jamesa iz 1897. i ova
moderna filmska adaptacija.
Maisini roditelji su ne
tako različiti karakteri, sebični i samoživi krelci kojima je dete
samo sredstvo za međusobno prepucavanje. Otac Beale (Coogan) je
biznismen i stalno je na telefonu, majka Susanna (Moore) je
prestarela pop-rock starleta koja sanja o povratku među zvezde. Film
počinje sa njihovim razvodom i bitkom za starateljstvo. Kao i
knjiga, celi film je ispričan iz Maisinog (Aprile) ugla gledanja, a
autori su dovoljno hrabri da ne odstupe ni za milimetar od svog
čvrstog stava ni po cenu da roditelji ispadaju karikature. Uz takve
roditelje postavlja se pitanje da li je ikoga briga kako će se
događaji odraziti na Maisie kada odraste. Za sada je njoj svet
odraslih zanimljiv i čudan, čak blesav, ona ima svoje dečije
preokupacije kao što su plišane ili prave životinje, vrtić i
igranje sa drugarima.
Za pozitivan uticaj na
devojčicu će se pobrinuti nekadašnja dadilja Margo (Vanderham)
koja postaje Bealova nova žena, te konobar Lincoln (Skarsgard), novi
muž Maisine mame. Dvoje zamenskih roditelja će pokazati više brige
i osećaja za malu nego njeni vlastiti roditelji, a po klišeu
romantičnih drama će se među njima razviti nekakva dinamika. Margo
je nežna, i zna sa decom, a prema Maisie gaji i iskrene emocije.
Lincoln je, sa druge strane, tipično muški trapav i blesav kada su
deca u pitanju, ali se između njega i devojčice razvija obostrana
nežnost. Na kraju ćemo ih doživljavati kao ad hoc familiju, pošto
će Beale i Susanna polako nestajati iz glavnog toka filma, i
pojavljivati se samo da naprave sranje.
Steve Coogan je komičar
veoma raskošnog talenta, i ovde to pokazuje. Iako je Beale dramski
karakter, Coogan mu daje komičnu notu. Možda to nije fer, da nam
glumac daje svoju presudu o liku koji igra, ali je svakako zabavno.
Beale je onaj tip lika koji bi se iz većine situacija izvukao sa
lošim, otrcanim vicem, i ta ljigavost je apsolutno uverljiva u
Cooganovoj izvedbi. Julianne Moore nije na tom nivou uverljivosti,
prosto više deluje kao očajna domaćica – kupoholičarka nego kao
muzička zvezda, ali svejedno pokazuje svu svoju mračnu stranu u
sceni kada vodi malu kod sudskog psihijatra, pokušavajući da joj
usadi lažno sećanje na to kako ju je otac tukao. Onata Aprile je
simpatična kao Maisie, slatka, maštovita i zaigrana, ali najvažnije
potpuno prirodna i opuštena. Maisie nije tipično filmsko dete koje
plače i vrišti i privlači pažnju na sebe, ona samo želi da
razume šta se oko nje dešava. Alexander Skarsgard je glumac koji
ima čvrst stav i možda čak i tip uloge (taj imidž ledeno cool
frajera koji vuče još sa televizije iz serija Generation Kill i
True Blood), ali pokazuje da je sposoban da se menja i evoluira kao
glumac, da prihvati različite uloge, a da ostane prepoznatljiv.
Joana Vanderham je britanska televizijska glumica, a What Maisie Knew
je njen prvi bioskopski film. Ipak predstavlja pozitivno iznenađenje.
Mali problem sa filmom
su njegovi likovi: površno napisani i jednodimenzionalni, pa služe
samo kao sredstva za poentiranje očiglednog. Dobro, možemo se
složiti ili se ne složiti sa predstavljanjem ljudi koji su
posvećeni karijerama kao sebičnih, dok nasuprot njima stoji
“mudrost jednostavnog običnog čoveka” koja se ogleda u
skromnosti i puno ljubavi, ali to ne znači da film ne bi profitirao
od slojevitijih prikaza očevih ili majčinih problema, ili bilo
kakvog konteksta koji će nam ih prikazati kao osobe, a ne kao
nosioce jedne ili dve osobine. Na žalost, ni Maisie nije
najdetaljnije prikazana, ali su autori malo više potrudili sa njom.
I pored svih mana, What
Maisie Knew je pozitivno filmsko iskustvo. Možda zbog promene kraja,
koja je u originalu veoma morbidna, a u filmu dolazi skoro do “feel
good” teritorije. Ne, to ne znači da je film završen
hollywoodski, i da je zbog toga njegova oštrica otupela. Vredi ga
pogledati zbog solidnih glumačkih ostvarenja, kao i zbog spoznaje da
niste toliko loš roditelj, niti da su vaši roditelji bili toliko
loši. Sa druge strane, verovatno bi i jedni i drugi mogli biti
mnogo, mnogo bolji. Mislite o tome.
No comments:
Post a Comment