14.11.13

The Broken Circle Breakdown

2012.
režija: Felix Van Groeningen
scenario: Felix Van Groeningen, Carl Joos (po drami Johana Heldenbergha i Mieke Dobbels)
uloge: Johan Heldenbergh, Veerle Baetens, Nell Cattrysse

Za nepuna dva sata koliko traje, The Broken Circle Breakdown će vas povesti na vožnju rollecosterom emocija, od vrhunski prijatnih do potpuno rasturajućih. Samo dva filma su na mene ostavila tako jak emotivni utisak: They Shoot Horses, Don't They? (1969) i Shame (2011), obe priče o ljudskim razvalinama, sa malo ili nimalo šansi da se izvuku iz blata svog života.
Likovi The Broken Circle Breakdown ne počinju na dnu, bez šansi u životu, naprotiv. Oni su par koji potvrđuje tezu o suprotnostima koje se privlače. On je Didier (Heldenbergh), bluegrass muzičar zaljubljen u idealizovanu Ameriku, u društvo novog početka i šansi za uspeh, koji pokušava da komadić svog američkog sna ostvari na farmi malo izvan Genta, u Flandriji. Ona je Elise (Baetens), strastvena tattoo umetnica koja svoje jake emocije upisuje na svoje telo. Njih dvoje gaje zajedničku ljubav prema bluegrass muzici, zajedno su u bandu, od skromnih početaka u barovima do koncerata u velikim dvoranama, ali razlozi za tu ljubav su različiti. Didier je ateista, materijalistički filozof (u najboljem smislu te reči) i idealista društva nauke i napretka. Elise je verujuća osoba, a objekat njene vere ne mora biti samo Isus, to može biti i bilo koji misticizam koji trenutno objašnjava njene emocije.
Sve je to divno i krasno, dok se njihov život ne pretvori u jednu veliku tragediju. Najpre se njivova kćerkica Maybelle (Cattrysse) razboli od leukemije, i nakon silnih terapije ne uspe da iz izvuče. Roditelji imaju drugačije reakcije na njenu smrt: Didier pokušava da nastavi sa životom za sebe i Elise, pošto ne veruje u bilo šta mistično, a gradualno se njegov bes prema religiji i misticizmu povećava. To ga, naravno, odvaja od Elise, koja ne može da nastavi dalje i pada u naizmenične napade depresije i mistifikacije Maybelline smrti. Neće pomoći ni kada se njih dvoje raziđu, a svejedno se vole.
Uvod u drugu tragediju će biti Didierova tirada protiv religije i Georga Busha, koji je stavio veto na zakon kojim se dozvoljava istraživanje matičnih ćelija i kloniranje u cilju lečenja teških bolesti. Elise će to videti kao napad na sebe i sve iza čega stoji, otrčati u noć, ucrtati poslednju tetovažu, i uzeti fatalnu dozu sedativa i viskija.
E, sad, zašto sam spoilao ceo film? Film je otporan na spoilere, priča je ispričana tematskim redosledom, ne mareći mnogo za hronologiju, ceo sadržaj je manje ili više izložen u prvoj polovini. To vidimo po spoljnim manifestacijama likova i okoline, frizurama, odeći, stanju kuće u kojoj oni žive, veličini koncerata na kojima sviraju, ili vestima na televiziji. Michael Haneke je slično pristupio u svom emotivno razarujećem filmu Amour. To je prednost, ali i mana filma. Film se svejedno napeto posmatra, na ivici suza, ali faktor iznenađenja je uništen. Uostalom, iznenađenje bi bio bonus, umesto toga imamo objašnjenje, na momente efektno sa jako malo reči, na momente propovednički intonirano.
Poređenje sa Amour nije nimalo slučajno, The Broken Circle Breakdown je mnogo tragičniji film. Dok je odumiranje u Amouru čista surovost prirode, smrt male Maybelle je, kao i smrt svakog deteta, neobjašnjiva tragedija, surova igra sudbine (ili slučajnosti, ako ostanemo verni Didierovom materijalizmu), a potonji raspad veze i Elisin poslednji čin su nešto što se možda moglo izbeći sa malo kompromisa, za koje to dvoje tako divnih, ali tako različitih ljudi nisu bili spremni.
Film je savršeno snimljen, sa savršenom muzičkom podlogom (oboje glavnih glumaca su i muzičari i za potrebe filma ih prati sjajan sastav). Bluegrass u filmu igra ogromnu ulogu, ne samo što je muzika stalno prisutna i prati emocije glavnih likova, nego je i ceo film intoniran kao slatko-gorka bluegrass pesma o smrti i životu. Bluegrass je, inače, jugoistočna varijanta country muzike, svirana u rudarskim zajednicama u negostoljubivim planinama, i smatra se najčistijim oblikom countrija. Pozadina je ipak emigrantska i očajnička, kako to Didier lepo objašnjava u filmu. Sirotinja celog sveta se sjatila na Apalačke planine, nadajući se da će tu naći sreću, i svako je poneo svoj instrument: Jevreji violinu, Italijani mandolinu, Španci i Latinoamerikanci gitaru, crnci sa Juga bendžo, pored toga imamo još kontrabas i steel gitaru i muški ili ženski glas, što čini definitivnu kombinaciju.
Vizuelna lepota je sveprisutna u ovom filmu, ne samo u portretima, što nije bilo teško izvesti, jer glumci pucaju od strasti, nego i u pejzažu, što je u ravnoj, vlažnoj i prenaseljenoj Flandriji poduhvat. Ipak, u kontrastu sa lepotom života, emotivno stradanje likova nam još teže pada.
Glumci su sjajni, toliko hemije i strasti nisam dugo video na filmu. Glumci će nas provesti kroz svoje najsrećnije i najtužnije momente, a mi ćemo to gutati sa širom otvorenim očima i ustima i osećaćemo ih, i stalo nam je do njih. Progutaćemo čak i pomalo nerealno isfuravanje kaubojske kulture u Belgiji, čak i band belgijskih bradonja koji će svirati i pevati čak i na sahrani. Mala Nell Cattrysse pokazuje neverovatnu ležernost i opuštenost za tako malo dete.
Zašto onda The Broken Circle Breakdown nije najbolji film ove godine? Ima jednu krupnu manu, a to je da autori baš i ne znaju šta bi film trebao da bude: elegija o tragediji koja nikad ne dolazi sama, lamentacija nad spojem slučajnosti ili traktat protiv religije. Rekao bih da problem nije u režiji, mada je nelinearno izlaganje moglo biti i bolje rešeno. Film je podeljen u dve celine, prva se bavi Maybellinom smrću, druga raspadom veze, sadržaj oba segmenta je manje ili više dat na početku. Čini mi se da problem nije ni u scenariju, koliko je u izvornoj drami. Ne zna se šta je tačno u prvom planu: nemogućnost života sa osobom suprotnih uverenja, čak i kad sve puca od ljubavi, različita tumačenja tragedije i mehanizmi nošenja sa njom, ili licemerje religije. Akcenti su poređani prigodno, od prilike do prilike.
Ono što bi trebalo da bude kulminacija filma, scena nestanka svake mogućnosti za vezu između Didiera i Elise, njihov raspad i ogoljenost uživo na koncertu, nakon Didierovog traktata protiv religije i Busha, deluje kao nadobudni preserans bez koga se moglo, usuđujem se reći čak kao ubačeno strano telo za demonstraciju autorskog stava. Taj momenat baca propovdničku senku koja će celom filmu ostaviti pomalo loš ukus, i svojom grandioznošću upropastiti kraj filma, koji bi morao biti pravo dno tuge. The Broken Circle Breakdown, potencijalno najbolji film godine, ostaje samo dobar, nesvakidašnji film. Ako mislite da ga ne možete podneti, nemojte ni počinjati da ga gledate, zanemarite ovu kritiku i samo slušajte bluegrass. Ima još razloga za plakanje.