Scenic Route

2013.

režija: Kevin Goetz, Michael Goetz

scenario: Kyle Killen

uloge: Josh Duhamel, Dan Fogler

Dva prijetelja u kamionetu putuju kroz pustinju. Kamionet stane na nekom mestu. Jedan od prijatelja izgleda kao sportski tip koji je nedavno doživeo nezgodu, drugi je zapušteni debeli bradonja. Tip na štakama, Mitchell (Duhamel), pita svog prijatelja otkud oni usred jebene pustinje. Bradonja Carter (Fogler) objašnjava da je, dok je Mitchell spavao, rešio da skrene sa glavnog puta da bi uživao u pogledu.

Stvari nisu takve kakvim se čine. Carter je namerno onesposobio auto da bi izveo „intervenciju“ (to je ono kada te drugar/i pokupi/e iznenada i krene/u da ti kenja/ju šta ti radiš pogrešno u svom životu). Naime, Mitchell se oženio curom sa kojom nema dodirnih tačaka i ona ima potpunu kontrolu nad njegovim životom, nesrećan je na svom nezanimljivom poslu, batalio je gitaru (što je jedino što ga je zapravo zanimalo u životu, čak ima i psa, a alergičan je na pse. Mitchell pruža žestok otpor, jer Carter je onaj buđavi ortak koga neki od nas vuku sa sobom iz nepoznatih razloga, klošar koji spava u svom autu i sanja o spisateljskom uspehu, ali nema ni upornosti ni ideje kako da išta od toga ostvari.

Ako pomislite da ste na Clerks teritoriji, u pravu ste. Postoji, međutim, jedna razlika: Clerks su snimljeni pre 20 godina i za to vreme su bili prilično originalni, a Scenic Route je reciklaža ideja, kako Clerksa, tako i televizijskog programa. Međutim, film će doživeti nekoliko skretanja, pa će Clerks segment poslužiti kao ekspozicija odnosa dvojice (bivših) prijatelja. Prvi preobrat je kad se krntija zaista pokvari, uz neizbežno kuvanje motora, i film onda kreće utabanom stazom survival horora.

Stvar je jasna: prijatelji se svađaju, ali moraju sarađivati jedan sa drugim da bi preživeli u nedođiji bez zaliha hrane i vode. I jedan i drugi će otvoriti dušu: Mitchell će priznati nezadovoljstvo brakom sa svojom ženom, čak i prevaru (taj segment je odrađen u flashbacku, sa glasom naratora, onako najobičnije moguće), a Carter će izraziti sumnje u svoj spisateljski talenat i način života zasnovan na neodgovornosti. Drugo skretanje je u domen surealnog, kada Carter uspe da nagovori Mitchella da uradi ono što je oduvek želeo, ali nije imao muda da uradi: da se ošiša na krestu, kao Robert De Niro u Taxi Driveru.

Tada likovi gube kompas, a i film sa njima. Njihove akcije nemaju više nikakvog temelja i postaju slučajne. Naizmenično će se plašiti jedan drugog, kritikovati, svađati se, tući i miriti. Da bi na kraju napravili najgluplju grešku i krenuli pešice po pomoć. Auto će im biti odšlepan ispred nosa, a njima će ostati 20 i kusur pustinjskih milja do prve tačke na karti. Tu nas čeka i najveći plot twist, poslednji pokušaj da se ovaj film postavi na kakav-takav kolosek.

Kada pogledate karijeru braće Goetz, vidite da su snimili jedan kratki film pre 15 godina, a Scenic Route im je dugometražni prvenac. Po svemu sudeći, ne smeši im se blistava filmska karijera, Scenic Route je ostao u velikoj meri ispod radara, što je i logično za jeftini indie film sa mizernim budžetom koji čak ni ne izgleda loše, ali ne donosi ništa novo ili bespogovorno dobro. Kyle Killen ima kakvu-takvu karijeru na televiziji, njegova serija Awake je još uvek aktivna, Lone Star je imala atraktivne glumce i solidan budžet, ali snimljeno je samo 6 epizoda. Čini se da je televizija njegov primarni medij, možda bude imao još izleta u (indie) film.

Dvojica nosećih glumaca su dobri, međutim njihovi likovi, iako imaju skoro neograničeno vremena na ekranu, ostaju na nivou tipova, a ne ličnosti. O njima znamo njihove osobine i ništa više, nikakvu pozadinu, čak ni njihovu zajedničku pred-istoriju. To sve važi dok njihovi postupci nisu uslovljeni ludilom i paranojom. Posle toga imamo veoma malo kontrole priče (scenarističke i rediteljske). U takvom odnosu snaga, dobro je da nam njihova gluma ne ide na živce. Dok imamo pojma šta da očekujemo od glumaca, oni će to ostvariti. Poslednji plot twist je u ovom filmu dobro rešenje, mada ne potpuno originalno.

Vizuelni identitet je na nivou regularnih filmova smeštenih u pustinju, dominiraju pržeći žuti i narandžasti tonovi. Utisku ekstremno niskog budžeta doprinosi i potpuno odsustvo muzike, osim na odjavnoj špici.

Sve ovo čini Scenic Route nepamtljivim pseudo-art filmom. Svaki segment filma je već viđen, ali njihova kombinacija je nova, ne čini se uvek logičnom, i ponekad deluje usiljeno. Za utehu je da nije potpuna katastrofa, što je čest slučaj sa „štap i kanap“ produkcijom i sa autorima bez pravih referenci. Scenic Route je film koji možete preskočiti, ali nećete se napatiti ni ako ga pogledate. Deluje kao film koji ide na nekom opskurnom filmskom kanalu negde u sitne sate.