2013.
režija: Kevin Goetz, Michael Goetz
scenario: Kyle Killen
uloge: Josh Duhamel, Dan Fogler
Dva prijetelja u kamionetu putuju kroz pustinju. Kamionet
stane na nekom mestu. Jedan od prijatelja izgleda kao sportski tip koji je
nedavno doživeo nezgodu, drugi je zapušteni debeli bradonja. Tip na štakama,
Mitchell (Duhamel), pita svog prijatelja otkud oni usred jebene pustinje.
Bradonja Carter (Fogler) objašnjava da je, dok je Mitchell spavao, rešio da
skrene sa glavnog puta da bi uživao u pogledu.
Stvari nisu takve kakvim se čine. Carter je namerno
onesposobio auto da bi izveo „intervenciju“ (to je ono kada te drugar/i
pokupi/e iznenada i krene/u da ti kenja/ju šta ti radiš pogrešno u svom životu).
Naime, Mitchell se oženio curom sa kojom nema dodirnih tačaka i ona ima potpunu
kontrolu nad njegovim životom, nesrećan je na svom nezanimljivom poslu, batalio
je gitaru (što je jedino što ga je zapravo zanimalo u životu, čak ima i psa, a
alergičan je na pse. Mitchell pruža žestok otpor, jer Carter je onaj buđavi
ortak koga neki od nas vuku sa sobom iz nepoznatih razloga, klošar koji spava u
svom autu i sanja o spisateljskom uspehu, ali nema ni upornosti ni ideje kako
da išta od toga ostvari.
Ako pomislite da ste na Clerks
teritoriji, u pravu ste. Postoji, međutim, jedna razlika: Clerks su snimljeni pre 20 godina i za to vreme su bili prilično
originalni, a Scenic Route je
reciklaža ideja, kako Clerksa, tako i
televizijskog programa. Međutim, film će doživeti nekoliko skretanja, pa će Clerks segment poslužiti kao ekspozicija
odnosa dvojice (bivših) prijatelja. Prvi preobrat je kad se krntija zaista
pokvari, uz neizbežno kuvanje motora, i film onda kreće utabanom stazom
survival horora.
Stvar je jasna: prijatelji se svađaju, ali moraju sarađivati
jedan sa drugim da bi preživeli u nedođiji bez zaliha hrane i vode. I jedan i
drugi će otvoriti dušu: Mitchell će priznati nezadovoljstvo brakom sa svojom
ženom, čak i prevaru (taj segment je odrađen u flashbacku, sa glasom naratora,
onako najobičnije moguće), a Carter će izraziti sumnje u svoj spisateljski
talenat i način života zasnovan na neodgovornosti. Drugo skretanje je u domen
surealnog, kada Carter uspe da nagovori Mitchella da uradi ono što je oduvek
želeo, ali nije imao muda da uradi: da se ošiša na krestu, kao Robert De Niro u
Taxi Driveru.
Tada likovi gube kompas, a i film sa njima. Njihove akcije
nemaju više nikakvog temelja i postaju slučajne. Naizmenično će se plašiti
jedan drugog, kritikovati, svađati se, tući i miriti. Da bi na kraju napravili
najgluplju grešku i krenuli pešice po pomoć. Auto će im biti odšlepan ispred
nosa, a njima će ostati 20 i kusur pustinjskih milja do prve tačke na karti. Tu
nas čeka i najveći plot twist, poslednji pokušaj da se ovaj film postavi na
kakav-takav kolosek.
Kada pogledate karijeru braće Goetz, vidite da su snimili
jedan kratki film pre 15 godina, a Scenic
Route im je dugometražni prvenac. Po svemu sudeći, ne smeši im se blistava
filmska karijera, Scenic Route je
ostao u velikoj meri ispod radara, što je i logično za jeftini indie film sa
mizernim budžetom koji čak ni ne izgleda loše, ali ne donosi ništa novo ili
bespogovorno dobro. Kyle Killen ima kakvu-takvu karijeru na televiziji, njegova
serija Awake je još uvek aktivna, Lone Star je imala atraktivne glumce i
solidan budžet, ali snimljeno je samo 6 epizoda. Čini se da je televizija
njegov primarni medij, možda bude imao još izleta u (indie) film.
Dvojica nosećih glumaca su dobri, međutim njihovi likovi,
iako imaju skoro neograničeno vremena na ekranu, ostaju na nivou tipova, a ne
ličnosti. O njima znamo njihove osobine i ništa više, nikakvu pozadinu, čak ni
njihovu zajedničku pred-istoriju. To sve važi dok njihovi postupci nisu
uslovljeni ludilom i paranojom. Posle toga imamo veoma malo kontrole priče
(scenarističke i rediteljske). U takvom odnosu snaga, dobro je da nam njihova
gluma ne ide na živce. Dok imamo pojma šta da očekujemo od glumaca, oni će to
ostvariti. Poslednji plot twist je u ovom filmu dobro rešenje, mada ne potpuno
originalno.
Vizuelni identitet je na nivou regularnih filmova smeštenih
u pustinju, dominiraju pržeći žuti i narandžasti tonovi. Utisku ekstremno
niskog budžeta doprinosi i potpuno odsustvo muzike, osim na odjavnoj špici.
Sve ovo čini Scenic
Route nepamtljivim pseudo-art filmom. Svaki segment filma je već viđen, ali
njihova kombinacija je nova, ne čini se uvek logičnom, i ponekad deluje
usiljeno. Za utehu je da nije potpuna katastrofa, što je čest slučaj sa „štap i
kanap“ produkcijom i sa autorima bez pravih referenci. Scenic Route je film koji možete preskočiti, ali nećete se napatiti
ni ako ga pogledate. Deluje kao film koji ide na nekom opskurnom filmskom
kanalu negde u sitne sate.
No comments:
Post a Comment