Beneath

2013.

režija: Larry Fessenden

scenario: Tony Daniel, Brian D. Smith

uloge: Daniel Zovatto, Bonnie Dennison, Chris Conroy, Jonny Orsini, Griffin Newman, Mackenzie Rosman, Mark Margolis

Beneath je horor film, i na prvi pogled tu imamo sve elemente veoma klasičnog predstavnika žanra. Ispod površine, međutim, krije se jedna fina ironija i autoironija , što Beneath čini ipak malo ozbiljnijim filmom. Svako ko je odgledao bilo Jaws, bilo Friday The 13th, imaće jasan pregled zapleta od početka do kraja: gomila raspojasanih tinejdžera proslavlja završetak škole izletom na jezero, a ispod linije vode se krije džinovski preistorijski som koji bi da ih pojede. Ono gde omaži i plagijati padaju, Beneath uspeva: njegovi likovi su dovoljno nijansirani da nas je makar malo briga za njih.

U početku je to teško otkriti, pošto se oni čine generičkom grupom sastavljenom od dvojice sportista, jednog zaluđenika za filmove, jednog pomalo čudnog ćutljivog momka, jedne droljice i jedne malo “butchy” cure. Tako i ne znamo koliko je tačno film ironičan, a koliko se samo šlepa na standardima žanra. U pravom pravcu će nas usmeriti najantipatičniji lik u celoj skupini, zaluđenik Zeke, koji snima sve oko sebe i svoje drugare smatra za objekte. Njegovi nagon za preživljavanje će se uključiti kada se pojavi problem somine i pokrenuti reakcije ostalih.

Ok, sama loše dizajnirana somina će nas asocirati na “cormanovštinu”, jeftine horor filmove koji se i danas snimaju u C produkciji I puštaju po kablovskim kanalima, ali Beneath ima jednu određeni odmak od toga. Monstrum je namerno jeftino dizajniran, pojavljuje se tu i tamo iz drugog plana i zapravo nije centralna sila u filmu. Više je okidač za sukobe na nivou karaktera, koji će tek u opasnosti pokazati svoje najružnije i najmanipulativnije lice.

To dovodi film dosta blizu teritorije meta-filma, jer prava opasnost dolazi od likova, njihovih motivacija, odluka, karaktera... I oni tako postaju zabavni, onoliko koliko su odvratno okrutni, prevrtljivi i ljigavi. Naravno, kao i svaki žanrovski predstavnik, Beneath je ograničen. I pored zamisli i talenta, reditelj i scenaristi će nam ponekad preočito signalizirati na šta tačno film referira. Prva žrtva Debbie gine po “tv trope” pravilu po kojem u hororu i SF-u prvo gine ženska koja je sportski tip, ili čak muškobanjasta, a bespomoćna i atraktivna ostaje u priči. Dodajmo i to da se žrtva preziva Voorhees, baš kao monstrum iz Friday The 13th serijala. Kamera se pojavljuje kao referenca na “found footage” filmove, ali sama kamera kao uređaj je postala “trope”, sastavni deo horor filmova, jer je u poslednje vreme ima u skoro svakom filmu.

Beneath problematizira horor kao žanr, njegove mehanizme, mogućnosti i granice, pa je kao takav jedan od zanimljivijih filmova, ne i najzanimljiviji, niti najintelektualniji. To onda otvara jedno drugo pitanje: zašto više snimamo horor filmove i zašto ih gledamo? Horor je jednostavan žanr sa jednostavnim mehanizmima, snimljeno je nešto originalnih filmova koji su iznalazili nešto novo, ali je kasnije snimljeno dosta njiovih kopija i kopija njihovih kopija, otvoreni su brojni sub-žanrovi u okviru kojih većina pojedinačnih naslova ne znači ama baš ništa.

Odgovor na to je možda Beneath. Kao i većina horora, on je jeftin, jednostavan i lak za snimanje. Ne treba mu puno glumaca, likova, lokacija. Većina likova su mladi, pa se to može pokriti sa mladim, jeftinim glumcima. Publike uvek ima, uvek im je moguće uvaliti zombije, psihopate sa noževima, Freddija, Jasona, Aliene, Predatore i njihove međusobne obračune. Uvek je moguće dići iz mrtvih Godzilu, džinovsku ajkulu, sominu ili jato pirana. Strah je primarni osećaj, samo treba locirati čega se bojimo i zašto, kao i čega bi trebalo da se bojimo.

Kada premostimo svu logiku, pošto u hororu I SF-u treba zaboraviti na našu, životnu logiku, i kada prestanemo da tražimo mane i šlamperaj u filmu, dolazimo do jasnog zaključka koji će možda malo revitalizirati horor kao žanr. Strava i užas u Beneath dolazi od grupne dinamike, ne od ribe-monstruma.