11.11.13

The Way, Way Back

2013.
scenario i režija: Nat Faxon, Jim Rash
uloge: Liam James, Steve Carell, Toni Collette, Sam Rockwell, Anna Sophia Robb, Maya Rudolph, Allison Janney, Zoe Levine, Rob Corddry, Amanda Peet

Ovo je jedan od onih univerzalno simpatičnih filmova, rađen pomalo u indie stilu, pozitivno intoniran, a ipak sa nekom ozbiljnom porukom i sa nemalo komičnih scena. Formula je „coming to age“, u centru pažnje je četrnaestogodišnjak, vreme događanja je jedno leto „koje će promeniti sve“, a mesto je turistički gradić na Atlantiku, negde u New Englandu. Takvih filmova smo imali u poslednje vreme, recimo The Kings of Summer i Mud ovog proleća i leta, ali to nije neki revival. Prosto, filmovi o odrastanju su privlačni klincima (jer postoji mogućnost identifikacije sa glavnim likom), ali i odraslima koji se tako podsete svojih klinačkih gluposti. Ipak The Way, Way Back nije jedino dobar predstavnik žanra, nego je jednostavno dobar film.
Na prvi pogled podseća na Little Miss Sunshine. Imamo očito disfunkcionalnu familiju koja putuje na odmor. Prvo vidimo Trenta (Carell) u retrovizoru koji postavlja neprijatno pitanje Duncanu (James) koji sedi u prtljažniku. Pitanje je koju bi ocenu sam sebi dao na skali od 1 do 10, i Trent sam odgovara da bi mu dao trojku, zato što je tunjav i nedruželjubiv, ali da je ovo leto za njega prilika da radi na sebi. Ovakvo naklapanje bi zvučalo uvredljivo čak i kada bi to rekao dečakov otac, a iz usta maminog novog dečka zvuči posebno odvratno i drkadžijski.
Za razliku od Little Miss Sunshine, ovde imamo sklepanu familiju. Trent i Pam (Collette) su relativno svež par, oboje su razvedeni i imaju decu: Pam Duncana, a Trent nešto stariju Stephanie (Levine). Klinci se gnušaju nametnutih uloga brata i sestre i radije ne bi imali kontakta jedno sa drugim, barem ne još uvek. Atmosfera u primorskom gradiću je blesava od početka, ekipu odmah na kućnom pragu dočekuje pijana, brbljiva i nametljiva suseda Betty (Janney), a Trentovi prijatelji sa kojima je odrastao i zabavljao se Kip i Joan (Corddry i Peet) nisu ništa lakši za podneti iz Duncanove perspektive. Odrasli se ponašaju kao studenti na spring breaku, napijaju se i žuraju, Trent se progresivno sve više ponaša kao kreten, malo nadrkan kad nepozvan nameće disciplinu Duncanu, malo neodgovoran kad visi sa svojom ekipom. Pam nema ni snage ni volje da mu se suprotstavi, a Duncan bi najradije samovao i zaboravio na celu tu letnju priču. Ipak, sa pozitivne strane, Bettina kćerka Susanna (Robb) mu je zapala za oko, a i ona bi radije provodila vreme s njim nego sa ostalima.

Stvari se menjaju kada Duncan upozna nešto starijeg Owena (Rockwell) na video-igricama i počne da visi s njim u aqua-parku gde ovaj radi, i na kraju se zaposli tamo. Owen se ponaša kao prestareli, pomalo nametljivi dobroćudni tinejdžer koji brblja 100 na sat i stalno ispaljuje fore. Neke su smešne, neke nisu u okviru uloge, ali mi kao gledaoci uživamo i u lošijim forama, posmatrajući Owenove reakcije. Njegovo ponašanje je smisleno: radi glupi posao, koji je van sezone dosadan i isključivo manuelan, pa se svojim blesavim i nezrelim ponašanjem na neki način prazni. Njemu za vrat diše njegova asistentkinja Caitlin (Rudolph), kojoj idu na živce njegovi ispadi, ali joj je sa druge strane simpatičan. Radeći u zabavnom parku preko leta, Duncan će dobiti malo samosvesti, pobediti usamljenost i nedruželjubivost i razviti socijalne veštine.
Film je jako pametno složen. Priča je možda formulična, sa jedne strane imamo relativno napornu porodičnu dramu, sa druge imamo svet koji nema razumevanja za blesave probleme blesavog tinejdžera, a sa treće strane imamo mentorsku figuru i ubrzani kurs „kako biti cool“, odnosno kako se ne osećati kao bednik sve vreme. Opet, dovoljno je zadržana i usidrena u domenu mogućeg da bi se svela limunadu o odrastanju. Imamo detalje koji podsećaju na 80-te, od muzike, preko samog zastarelog aqua-parka do video-igrica i karavana sa bočnim pločama u boji koja imitira drvo. Moguće je da je film originalno zamišljen kao „period piece“, a moguće je da su te asocijacije ubačene radi umetničkog dojma ili nostalgije za periodom odrastanja dvojice autora.
Glumačka postava je zvezdano sjajna, do te mere da ne mogu svi da zasijaju u punoj meri, tako da su oni od kojih se dosta očekuje, recimo Steve Carell i Allison Janney na kraju najslabiji i najpredvidljiviji. Carell svoju ulogu drkadžije i šupčine igra prilično jednodimenzionalno, dok Janney preteruje u kitnjastosti i napadnosti svog lika, kojeg je odigrala bezbroj puta na ovaj ili onaj način. To ne znači da su loši, naprotiv, samo su najmanje dobri. Toni Collette ima prisustvo kao žena i majka koja ne zna kako da se postavi u neprijatnoj situaciji i filmu donosi potrebnu dramu. Zoe Levine radi to isto kao iritantna i zajedljiva tinejdžerka. Sa druge strane, Sam Rockwell i Maya Rudolph su pravo komičarsko blago i imaju sjajnu hemiju u svom pomalo stereotipnom ping-pongu ošljara i vrednog radnika. Oni su dodatno pojačani sa autorskim dvojcem u ulogama dvojice zaposlenih u parku.
Autori Nat Faxon i Jim Rush su pre svega glumci (uglavnom televizijski) koji su probali sa pisanjem scenarija i imali sjajan uspeh sa The Descendants (2011), da bi The Way, Way Back bio njihov rediteljski prvenac. Stoga casting ne treba da čudi, ali njih dvojica su imali sreće sa izborom Anne Sophie Robb i pre svega Liama Jamesa za svoje uloge. Momak je svakako otkrovenje i pouzdani nosilac celog filma. Jedan pogled na njega mi je dovoljan da se setim zašto ne bih proživljavao tinejdžerske godine ponovo. Ma koliko se klinački problemi sa distance činili glupavim, tada su uticali na celi život.
Naravno, ovo nije film bez mane. Na momente je limitirano naivan, teško da će dobroćudni mentor i letnji poslić od klinca napraviti čoveka, a od smotanka cool tipa. Za pohvalu je što poslić ipak nije rešio sve probleme. Takođe bode oči jedno posebno otrcano rešenje da se Duncanova transformacija prikaže u jednoj jedinoj montažnoj sekvenci. Moralni čistunci i feministkinje mogu iščitati lagani šovinizam iz činjenice da su tinejdžerke predstavljene kao iritantne (izuzetak je Susanna), ali to je potpuno normalno za film koji se postavlja u poziciju četrnaestogodišnjaka.
To su sve sitne zamerke, The Way, Way Back je pravi letnji filmčić za opuštanje i raspoloženje, ali i više od toga. U pitanju je istovremeno ozbiljna drama i poprilično razigrana komedija, sa savršeno izbalansiranim aspektima. Preporuka za sve gledaoce, od 7 do 77 godina. Duncan mu dođe kao neka moderna američka varijanta Baneta Bumbara, i taj nostalgični šmek je vrlo simpatičan kada neko zna da ga uhvati na pravi način, što je autorima uspelo.