Blood

2012.

režija: Nick Murphy

scenario: Bill Gallagher

uloge: Paul Bettany, Stephen Graham, Mark Strong, Brian Cox, Ben Crompton

Pre devet godina u Britaniji je išla seriva Conviction, u za britansku televiziju uobičajenom formatu od šest epizoda po sat vremena. Serija se bavila jednim čudnim ubistvom i događajima koji su usledili i moralnim padom glavnih likova – braće policajaca – usled svega toga. Conviction je bio pravi retki dragulj televizijske kriminalistike, ali je ostao u velikoj meri ispod radara. Kasnije je format dužih serija koje prate jedan slučaj postao standard (The Killing, The Bridge) i relativno brzo je okupljena kreativna ekipa (originalni serijski scenarista Bill Gallagher, televizijski reditelj Nick Murphy kome je ovo drugi film i producent Sam Mendes koji je svojevremeno osvojio Hollywood na juriš sa American Beauty) ne bi li Conviction pretvorili u ozbiljan bioskopski triler, preimenovan u Blood.

Uspeh je polovičan. Priča je i dalje meditativna i filozofska, međutim teško je skratiti seriju od 6 sati na film od 90 minuta i ostaviti sve važno. Film je uzeo događaje iz serije, imajući ograničen prostor za zanimljiviji moralni aspekt. On je još uvek prisutan, ali u manje detaljan i razrađen nego što bi to zahtevala tema. Drugi problem je što uprkos ispoliranoj produkciji, Blood i dalje deluje kao televizijsko delo, nalik na švedsku Millenium trilogiju.

Karakteri su veoma razrađeni i na nivou originala, a ovde su podebljani sjajnim glumačkim ostvarenjima koja Blood dižu iznad nivoa prosečnog trilera svedene produkcije. Paul Bettany i Stephen Graham igraju braću inspektore Joa i Chrissija, sinove legendarnog inspektora Lennija Fairburna (Cox), čuvenog po prekoj naravi i brzom rešavanju slučajeva sumnjivim metodama. Uloge među braćom su podeljene, Joe vodi, a Chrissy prati, i čini se da to dobro funkcioniše u praksi dokle god se svako pridržava svoje uloge. Lenny još uvek ponekad vidi u policijskoj stanici, često priča lovačke priče, ali je star i muči ga početni stadijum demencije. Kada braća nađu telo devojčice ostavljeno na očigled svima u sportskom parku, počinje pakao psiholoških posledica ovog jezivog slučaja. U veoma kratkom roku braća nađu idealnog osumnjičenog, shizofrenog seksualnog prestupnika koji je u međuvremenu otkrio Boga. Čini se prejednostavnim, ali Joe je već odlučio da je suludi Jason (Crompton) kriv. Ipak, policija nema dokaza i mora da ga pusti, iako Jason zapravo konfuzno mrmlja svoju odbranu i radi sebi na štetu. Joe i Chrissy će se setiti očevih lovačkih priča i osumnjičenog odvesti na ostrvo, gde će nesrećni Jason nastradati, a Joe i Chrissy će nositi emotivne ožiljke zbog incidenta. Inteligentni zen-detektiv Robert (Strong) će shvatit da nešto nije u redu, ubrzo će pronaći prave počinioce, ali će uzgrad istraživati Joa i Chrissija i svinjariju koju su napravili...

Svi od navedenih su u vrhunskoj glumačkoj formi i postavljaju akcente na prava mesta. Bettany je sjajan kao Joe, od početne kurčevitosti i želje da se potencijalno zeznut slučaj zatvori što pre, do reklo bi se Camusovskog moralnog pada, zbog jedne ishitrene i sumnjive odluke. Stephen Graham je odličan kao trapaviji, smotaniji i emotivno providni Chrissy. Mark Strong ostvaruje vrhunsku ulogu kao Robert, uspevajući da sumira poentu filma, a da to izgleda kao usputna replika, bez ikakve pompe. Crompton će ostvariti možda očekivanu, skoro pa klasičnu ulogu konfuznog lokalnog perverznjaka, ali će njegova uloga asocirati na pregršt policijskih i psiholoških trilera. Jedino je Cox malo konfuzan kao stari, dementni detektiv. Pored njih, imamo pregršt epizodnih likova i glumaca koji se trude da im daju nekakav karakter.

Vizuelno, film ostavlja utisak. Sve boje u filmu su izuzetno hladne, svode se na sivu, crnu i ledeno-plavu, žive boje su nestale sa palete. Portret malog lučkog gradića kao prilično usranog mesta za život, uz policijsku samovolju i povremeno nasilje nije ništa novo, ali upali svaki put. Sa malo maštovitijim kadriranjem, zanimljivijim uglovima i generalno intuitivnijom režijom, možda bismo se otresli televizijskog utiska koji nas prati.

Ipak, Blood je svejedno film koji ostavlja utisak. Manje polaže na radnju policijsko-proceduralnog trilera, a više na posledice delovanja glavnih likova. Zanimljiva tema, priča koja drži pažnju i dobra gluma su dovoljnje da Blood dignu iznad proseka. Problem je, međutim, što bi, sa već ionako usporenim ritmom, film profitirao još od pola sata materijala koji bi se detaljnije bavio moralnim aspektom, ali i familijarnom dinamikom likova. Umesto toga, dobićemo tri puta ponovljenu memoriju iz detinjstva.

Blood zaista liči na britansku televizijsku seriju, ali to možda nije ni loše. Britanci su ipak doktori za kriminalističke serije, od Crackera na dalje. Problem sa Blood je jednostavan, originalna serija Conviction je i dalje bolja od filmske verzije, tako da Blood možete i da preskočite.