Hannah Arendt

2012.

režija: Margarethe von Trotta

scenario: Pam Katz, Margarethe von Trotta

uloge: Barbara Sukowa, Axel Milberg, Janet McTeer, Julia Jentch, Micheal Degen, Urlich Noethen, Claus Pohl

Hannah Arendt je klasičan biografski film, čak pomalo staromodan. U centru pažnje je jedno od najvećih intelektualnih i filozofskih imena XX veka, režiju potpisuje značajna evropska umetnica, a u glavnoj ulozi je jedna od najcenjenijih i najkarakternijih evropskih glumica svoje generacije. Barbara Sukowa je jedini izbor za naslovnu ulogu, zauvek me je kupila sa svojom arogancijom i integritetom još u Voyageru (1991).

Biografija Hanne Arendt je poznata. Bila je omiljena studentica i kratkotrajna ljubavnica Martina Heideggera, pre nego što se isti priklonio nacistima, izbeglica, zatim zatvorenica u Francuskoj, potom malo „hoch“ imigrantkinja u Americi, profesor na univerzitetu i jedan od značajnijih filozofa. Intelektualnu „slavu“ pridobila je sa knjigom Poreklo Totalitarizma, koja prva dovodi nacional-socijalizam u kontekst zapadnog društva. Ipak, ne-filozofskoj publici je najpoznatija po tezi o banalnosti zla, koju je formulisala nakon prisustva Eichmannovom suđenju. Teza o banalnosti zla se teško primila u javnosti, Hannah Arendt je bila izložena šikaniranju i nerazumevanju, jer je prva Jevrejka koja se usudila da promeni paradigmu o nacističkim zločincima kao monstrumima, i prva koja je javno kritikovala Izrael zbog politizacije Holokausta.

Film se bavi upravo tim periodom njenog života. Hannu Arendt vidimo kao stariju damu, ponekad fizički umornu, apsolutno ovisnu o svojim dnevnim ritualima poput cigareta, ali zato energičnu i poscećenu pozivu filozofa i predavača. Okružena je prijateljima, američkim i nemačko-jevrejskim koji su joj odani i sa kojima uživa u kvalitetnom razgovoru. Ideja o praćenju suđenja Eichmannu za ratne zločine nije njena, na tome je insistirao glavni urednik magazina New Yorker, uprkos dobrom profesionalnom savetu koleginice („Filozofi ne poštuju rokove“, kaže ona) i Hannah Arendt je taj zadatak prihvatila. Na suđenju doživljava neku vrstu prosvetljenja, shvatajući da standardna nacistička odbrana (da su samo vršili dužnost i poštovali naređenja) nije baš potpuna izmišljotina. Eichmann je bio bezlični birokrata, nikakvo čudovište, naprosto čovek bez mašte, svog mišljenja i sposobnosti moralnog prosuđivanja. Ma koliko Reich bio monstruozan, njegovo funkcionisanje je zavisilo od pouzdanih šrafova u mašineriji, od normalnih ljudi, profesionalaca i birokrata, poput Eichmanna.

Kada je to formulisala u seriju članaka, veoma ne-novinarskih, čak filozofskih, reakcija je bila oštra. Na njenu tezu nisu gledali sa odobravanjem ni Amerikanci, kao zaštitnici Izraela, ni Izrael pokušavajući da na temeljima Holokausta napravi državnu mitologiju (ta paradigma je i danas prisutna, svaki kritičar izraelske politike se naziva nacistom), ni preživeli logoraši, ni jevrjski, ni američki intelektualci. Arogantna i hrabra kakva je, neki kažu analitična i bezdušna, Hannah Arendt je morala da se uverljivo brani pred svima njima, usput izgubivši neke od prijatelja koji su odabrali da veruju u mitove.

„Posao mislioca je jako usamljen“, kaže joj Heidegger u jednom od brojnih (na sreću kratkih i vrlo malo patetičnih) flashbackova. Hannah Arendt se u to uverila na teži način. Sami flashbackovi su odrađeni klasično, kao kratka i skoro neobavezna sećanja u koja slavna filozofkinja odluta umorena radom. Kroz veći deo filma vidimo dinamiku na Hanninom radnom mestu i kod kuće. Znamo da je njen muž Heinrich bolestan i da na poslu ima više protivnika (predstavljenih kao tročlani cenzorski odbor) nego prijatelja. U jednoj od poslednjih scena vidimo kolege koje napuštaju restoran kad Hannah uđe u njega. Heidegger je bio u pravu, intelektualni integritet nam neće doneti slavu, bogatstvo ili odobravanje, ali dužni smo sami sebi da ga se držimo.

Barbara Sukowa je briljantna kao Hannah Arendt, što ne čudi. Margarethe von Trotta je veoma artikulirana i izvrsna autorica koja u svakom trenutku tačno zna šta hoće. Sa Sukowom je već radila na nekoliko filmova, uključujući i Rosu Luxemburg, još jednu detaljnu biografsku dramu o velikoj i značajnoj ličnosti. Iako je tempo filma tipično evropski usporen, scene sa suđenja su pokrivene arhivskim snimcima, film ima nešto od hollywoodske napetosti, pred kraj ćemo dobiti i moćan filozofski govor. Čini se da je film rađen sa festivalskim ambicijama, ali za sada nema puno odjeka. Nemci su već poslali drugi film u konkurenciju za Oscara, a Hanni Arendt ostaje trka za evropske filmske nagrade.

Hannah Arendt nije film koji se gleda za zabavu. Nije ni naročito originalan, niti nam donosi nešto novo, kako na filmskom, tako i na istorijskom planu. Ipak, Hannah Arendt je film koji treba pogledati radi opšte kulture. Slika Hannine borbe je prikazana realno, sa posebnim akcentom na onome što je film kao medij sposoban da predstavi: nošenje sa konstantnim nerazumevanjem okoline koja se predstavlja intelektualnom.