18.11.13

Prince Avalanche

2013.
scenario i režija: David Gordon Green
uloge: Paul Rudd, Emile Hirsch, Lance LeGault

Snimci iz visine koji prikazuju spaljenu zemlju. Tekst o seriji šumskih požara u Teksasu 1987, za koje nikada nije otkriven uzrok, o materijalnoj šteti i četvoro poginulih. Muzika islandske grupe Explosions In The Sky u pozadini. Pred nama može biti nešto grozno kao srceparajući dokumentarac o prirodi i pogubnom ljudskom uticaju na nju.
Da, ima i toga, više u slici nego u reči, ali to je samo jedna od vrlo usputnih tema. Već sam naslov krije zagonetku koju treba rešiti: otkud lavina (avalanche) u Teksasu? Ne, nema veze sa lavinom, osim možda lavinom emocija koju nose glavni likovi, Alvin (Rudd) i Lance (Hirsch). Atmosfera i narativ filma podseća na Becketta, na Čekajući Godoa, a Avalanche u naslovu je nekakav spoj imena Alvin i Lance, baš kao što je Godo spoj Gogoa i Didija, glavnih junaka drame. I još kada shvatimo da je Prince Avalanche re-make islandskog minimalističkog filma Either Way (2011), i da je reditelj bio jedan od viđenijih autora na indie-art sceni, sve počinje da smrdi na umetničarenje.
Ima i toga, i to dosta, ali ovde to ne smeta. Prince Avalanche spaja dve ključne stvari: ima atmosferu nedavne katastrofe u pozadini i dva uglavnom sama lika, dvojicu dijametralno suprotnih ličnosti upućenih jedno na drugo radi očuvanja fizičkog i mentalnog zdravlja. Uz njih dvojicu nije potrebna čak ni radnja u klasičnom smislu ređanja događaja, film se gleda sa pažnjom zbog njihovog razgovora, ponašanja, raspoloženja. Znači, teška egzistencijalistička drama, konačno?
I toga ima, možda i ponajviše od svega, ali pri jednom pogledu na njih dvojicu dramatična napetost opada: pred nama su dva tikvana, dva stereotipa osamdesetih. Alvin nosi brkove a la Fredy Mercury, drži se ozbiljno i nadmeno, kao čovek ko je u skladu sa prirodom, koji svog kolegu kojeg je poveo iz usluge (Lance je mlađi brat Alvinove devojke) gleda sa visine, jer Lance ne zna da postavi šator i očisti ribu i samo bi čitao stripove, drkao i pričao o ženskama u gradu. Lance je, sa druge strane, prestareli tinejdžer koji samo razmišlja o ženskama i flertovanju sa njima, fura frizuru kao mladi Jack Black i na posao je nateran čini se od kuće, ne bi li posle jednog leta relativne samoće u prirodi samom sebi nametnuo neku vrstu discipline.
Njih dvojica popravljaju milje i milje puta oštećenog u požaru, farbaju linije i postavljaju signalizaciju. Skoro sve vreme su sami, a jedini tip koga sreću je kamiondžija (LeGault) koji sa njima deli svoje pivo i neidentifikovanu žestinu od koje čovek pobrljavi (ima jedna važna scena sa tim). Naši vrli radnici se uglavnom prepiru, prve replike su svađe oko kasetofona. Alvin bi naučio nemački, jer se sprema na put ili preseljenje tamo. Lance bi poslušao neki tvrđi rock da se razmrda. To je naravno uvod, njih dvojica će se prepirati i podjebavati oko suštinskih karakternih razlika. Alvin se drži uštogljeno, kao da je ne-znam-kako odgovoran tip, a sa svojim glupim brkovima, konstantnim self-helpom i uštogljenim stavom je stereotip krelca. Lance kenja o ženskama i svojim uspesima koji su u najboljem slučaju stara slava, jer više nije u godinama kada se takve priče shvataju ozbiljno. I jedan i drugi su svesni da samo poziraju i samo čekaju da se jedan drugom otvore.
Iz vizuelne komponente filma prepoznaćemo uzore. Tu su Herzog i Malick najprimetniji, Prince Avalanche se odvija po njihovom ključu ispitivanja prirode i njene lepote i fragilnosti, ljudske psihe i veze između ta dva pojma. Indie i artistička estetika nije tu sama sebe radi, već pruža okvir za studiju karaktera i postavljanje temeljnih pitanja poput kako živeti sam sa sobom, a kako sa drugima. Zahvaljujući veštom i detaljnom scenariju i preciznoj režiji, mi ćemo za naše likove razviti neku vrstu simpatije ili empatije, prosto će nam prirasti srcu, takvi blesavi i oštećeni kakvi su. Put je tu metafora, oni ga moraju popraviti po službenoj dužnosti, ali moraju nekako „popraviti“ same sebe.
Film će, naravno, imati svoje komične momente i to u prilično blentavom smislu, što za Greena ne treba da čudi. Posle solidne art karijere sa niskobudžetnim filmovima, autor je tezgario po Hollywoodu i spetljao se sa ekipom koja radi ćorave stoner komedije (Seth Rogen, James Franco i ta ekipa iz This Is The End), čak je režirao njihovu „potpisnu“ komediju Pineapple Express. Na našu sreću, blesavljenje je ograničeno i ne uspeva da skrene film sa ozbiljne linije kojom ide.

A Godo? Naći ćemo ga, ako prihvatimo da Godo može biti usamljena starica koja je izgubila sve u požaru, govori sa blagim nemačkim akcentom i povremeno ispali neku elegičnu mudrost poput: „Sada je sve u prošlom vremenu“. Šalu na stranu, Prince Avalanche je inteligentan, dobro koncipiran i realizovan film koji ne bi valjalo propustiti. Krajem ove godine ili početkom sledeće će se pojaviti Greenov novi film Joe. Ostaje nam nada da će biti po kvalitetu blizu Prince Avalanche. To bi značilo da se Green vratio u svoje matične indie okvire i da mu ide odlično, a to treba pozdraviti.