26.11.13

Prisoners

2013.
režija: Dennis Villeneuve
scenario: Aaron Guzikowski
uloge: Hugh Jackman, Jake Gyllenhaal, Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howard, Viola Davis

Obratite pažnju na trajanje filma: dva i po sata, ali to će vam proći u sekundi, jer Prisoners je film koji sve karte baca na suspense i atmosferu i sa tim se solidno pokriva. Problem nastaje kada se film na par mesta uspori, a gledalac uspe da se istrgne iz stistka napetosti i atmosfere, pa počne da razmišlja. Posle kraja filma, ako samo malo uključite mozak, osetićete se prevarenim, a nakon dva dana Prisoners će vam se činiti kao obično formulično i klišeizirano preseravanje nabijeno nekim instant-moralom koji nikada nije razložen i objašnjen.
U prvoj sceni otac i sin se mole i gledaju jelena kroz okular lovačke puške. U sledećoj je jelen u prikolici pick-upa, a otac sinu drži propoved dok na radiju ide nekakva gospel muzika. Jasno je kao dan da je otac Keller Dover (Jackman) survivalistička budaletina i doomsday prepper. Nakon toga Keller sa svojom familijom, tj. sinom, kćerkom i ženom Grace (Maria Bello), odlazi kod suseda na večeru za Dan Zahvalnosti. Susedi (Terrence Howard i Viola Davis) imaju dvoje dece slične dobi kao Doverovi, pa dve male devojčice izlaze na ulicu da se igraju. U kraju stoji jedan stari kamper, što postaje značajno kada devojčice netragom nestanu.
I tu počinje triler po formuli trilera otmice i psiho-trilera, sa razbacanom simbolikom posvuda okolo, sa predanim, ali pomalo čudnim detektivom Lokijem (Gyllenhaal) i svom serijom jako bizarnih osumnjičenih i tajnama i zapletima iz brat-bratu tri priče koji se spajaju u jedan tok. Problem u tome je što smo to kod trilera već nebrojeno puta videli, pa postaje dosadno i provaljeno kada se priča previše lepo posloži. Jasno se vide uzori ovog filma, od Silence of The Lambs, do Seven uz priču kojoj je mesto u nekoj od over-the-top epizoda Criminal Minds ili na nekom blesavo-šokantnom reality programu.
Priča za Prisoners je kružila neko vreme po Hollywoodu, da bi Guzikowski na kraju napisao scenario o kome se dugo raspravljalo kao o kandidatu za snimanje. Guzikowski je pored toga napisao još i scenario za sasvim prosečni akcioni triler Contraband. Pomenuti scenarista, iako ima talenta i osećaja za napetost, nema dovoljno iskustva da složi priču kako treba da bi bila uverljivija i efektnija. Prisoners je film koji traje najmanje pola sata previše, a iako drži pažnju, na drugi pogled se raspada u sudaru sa zdravom logikom. Unutrašnja logika, sa druge strane, ostaje suviše besprekorna. Za takve preterano elaborirane predloške Amerikanci kažu da su »over-written«, prenapisani u glupom prevodu na naški.
Nažalost, ni reditelj Dennis Villeneuve, iako sa oscarovskom nominacijom iza sebe nema dovoljno hrabrosti da prekroji i pojednostavi zaplet, pa se zato okreće atmosferi. I to radi posao do trenutka kada zaplet postaje sekundaran, a u prvi plan izbijaju veoma čudni karakteri kako glavnih, tako i sporednih likova. Nešto od toga je rešeno sa stereotipima: sused Franklin je povodljiv, Keller je besan, Grace je shrvana bolom i drogirana apotekarskim supstancama, Loki je temeljit i predan poslu, ali ga slučaj pogađa i na osobnoj ravni. Drugi pristup je festival bizarnosti: prvi osumnjičeni Alex (Dano) je do pola retardiran, a od pola mističan i uvek ispali neku izjavu koja se može trojako protumačiti u odsudnom trenutku, njegova tetka Holly (Leo) se menja iz umorne starice u ključ misterije, drugi osumnjičeni Taylor je slika i prilika kompulsivnog opsesivca. Posebno uvrnut je detalj sa sveštenikom pijancem i seksualnim prestupnikom koji ima leš u podrumu, ali od te same priče bi se lako napravio poseban film, a ovde to nažalost služi kao »plot device«. Naravno, objašnjenje za bizarne postupke likova se nalazi u ključu hrišćanskog fundamentalizma, a na to nas reditelj podseća ubacivanjem najraznijih uvrnutih simbola na nasumičnim mestima u filmu. Iskusan gledalac će, upotrebivši triler logiku, složiti priču negde na dve trećine filma, ako ne i ranije. U odbranu Villeneuva, ovo mu je prvi pokušaj u Hollywoodu i Americi uopšte, i pitanje je koliko je imao autorske slobode za preinake. U tom kontekstu, bacanje svih karata na atmosferu i karakternu glumu ispada najbolje rešenje. Villeneuve dolazi iz Quebeca, frankofonog dela Kanade, a tamošnja produkcija je iz godine u godinu sve bolja i tamošnji filmovi dolaze u konkurenciju za Oscare. Ipak, Quebec dosta manje korespondira sa Hollywoodom, nego sa francuskim i američkim indie filmom. U tom slučaju, Villeneuve je možda mogao da puca niže, da preko indie produkcije uđe u Hollywood na zadnja vrata, ali po svojim pravilima. Za sledeću godinu se očekuje njegov film Enemy, snimljen na engleskom jeziku, ali u kanadsko-španskoj koprodukciji i sa distinktivnim evropskim šmekom, što reditelju možda otvori neke nove opcije u karijeri.
Pomenuli smo atmosferu, i za nju moramo zahvaliti ne samo reditelju, nego i direktoru fotografije Rogeru Deakinsu, stalnom saradniku braće Coen. Kiša koja pada određuje dominantne sive tonove u shemi boje, stvara se utisak vode, blata i truleži. To će neke podsetiti na Seven, a druge na Winter's Bone i druge američke nezavisne filmove sa izraženom mračnom socijalnom notom. Drugi, čisto dramaturški elementi važni za atmosferu nisu ništa novo i neviđeno, ali su efektni i nađe se nekoliko inventivnih rešenja. Scena sa zmijama je jedna od napetijih filmskih scena u poslednjih nekoliko godina.
Pored atmosfere treba pohvaliti glumu. Paul Dano i Melissa Leo bi bili skoro sigurni kandidati za nominaciju za Oscara samo kad bi imali više vremena na ekranu, što je posebno čudno u ovako dugom filmu. Ako su njih dvoje nedovoljno prisutni, šta tek reći za Mariu Bello, čiji je lik sveden na ucveljenu i obeznanjenu ženu, ili za Violu Davis, čijem liku se ne mogu iščitati čak ni najosnovnije osobine. Hugh Jackman nosi auru besa i sirove snage, što će pogoditi gledaoce na emotivnom nivou, ali kritičari će mu zameriti to što u ovaj film koristi slične trikove kao u super-herojskim nastavcima X-Men, gde igra Wolverina. To što je njegov lik grub i preke naravi ne znači da njegov pristup glumi mora biti takav. Jake Gyllenhaal je uspeo da sa suprotnim pristupom, mikro-glumom, mimikom i gestovima od na papiru nezanimljivog detektiva Lokija napravi lik koji se urezuje u pamćenje.

Prisoners je možda malo nespretan, a svakako pretenciozan film. Ipak, treba ga pogledati jer je beskonačno zanimljiv i napet. Samo treba jedno imati u vidu: što više razmišljate o filmu, više mana ćete mu otkriti i potpuno ga razoriti, a to nije dobro. Prosto, analiza će vam pokvariti osećaj koji imate dok ga gledate. Iako se oslanja na formule i vrvi od citata drugih filmova, i iako popuje preko svake mere dobrog ukusa, Prisoners je »najtrilerskiji« doživljaj koji možete dobiti.