12.11.13

Still Mine

2012.
scenario i režija: Michael McGowan
uloge: James Cromwell, Genevieve Bujold, George R. Robertson, Barbara Gordon, Jonathan Potts

Imam blagi utisak da je filmska industrija prestala da zanemaruje veoma brojnu (i sve brojniju) stariju publiku. Istina je da su stariji ljudi inertniji i da ređe idu u bioskop od mlađih, ali u moderna vremena imaju pristup do videoteka na kablovskoj televiziji. Ako izuzmemo Amour, koji je prevashodno art film, i to težak i depresivan, pride, možemo u poslednje vreme nabrojati nekoliko filmova koji se bave starenjem, bilo da su to „feel good“ komedije poput Best Exotic Marigold Hotel ili ozbiljne drame poput Away From Her. Still Mine stoji negde između ta dva naslova, istovremeno je težak (bavi se starenjem i donekle demencijom) i motivišući, sa porukom i poukom o čeličnoj volji, aktivnosti i vitalnosti.
Still Mine nije film za isključivo stariju publiku, a njegov podtekst je čvrsto politički, što mu je i prednost i mana. Smešten je u slično okruženje kao At Any Price, u krug relativno krupnih farmera, ali ovde je poljoprivreda i prehrambena industrija samo okvir za dve borbe glavnog lika Craiga Morrisona (Cromwell), jednu ličnu i jednu šire društvenu. Iako je snimljen po istinitim događajima, čini se da su prikazani pojednostavljeno, i da se uklapaju suviše glatko, ali to je autorska sloboda. Craig Morrison je bio savetnik u produkciji, i to valjda filmu daje kredibilitet.
Dakle, Craig je stariji gospodin od preko 80 godina, ali još uvek vitalan i vešt sa rukama, pa sve svoje poslove na farmi obavlja sam. Uz njegov karakter poslovično ide tvrdičluk (on bi rekao štedljivost) i tvrdoglavost. On je jedan od onih tipova koji bi sve uradio sam i to na svoj način onako kako je navikao, i podseća me na one starce koji su nepoverljivi prema novoj tehnologiji ili gaziranim sokovima i kečapu jer toga nije bilo kada su oni bili mladi. Problem je što na svoj način ne uspeva da zaradi dovoljno novca od svoje poveće farme , a infrastruktura mu propada, kuća je u sve gorem stanju, ograda je propala, kamionet se kvari. Da stvar bude lošija, njegova žena Irene (Bujold) pokazuje rane znakove Alzheimerove bolesti, zaboravlja stvari i sve manje je u stanju da se brine o sebi. Njihova deca insistiraju da njih dvoje prodaju farmu i odu u starački dom, ili makar unajme pomoć u kući, što ponosni penzioneri odbijaju sa indignacijom. Umesto toga, Craig dobija genijalnu ideju, da sam sagradi manju kuću u koju će se useliti sa Irene i koja će biti lakša za održavanje, jeftinija za grejanje i ostalo. Radnja se odvija u Kanadi, gde su zime hladne. I tu počinje košmar jednog starca i temeljni nesporazum sa naraslom pravnom regulacijom i birokratijom, oličenom u katastarskom službeniku Daiglu (Potts). Njihov sukob je prvo čisto profesionalni i relativno niskog intenziteta, ali ubrzo postaje oštriji i lične prirode, sa sudskim epilogom.
Kontekst filma je ekstremno liberterijanski, pa film na momente liči na paleokonzervativni pamflet. Naime, imamo malo džangrizavog i tvrdoglavog starca koji se bori sa šumom propisa, od toga da mu je potrebna hladnjača da bi prevozio sveže jagode do obližnjeg marketa, do silnih dozvola oko kuće koju sam gradi. Nije to bez vraga, kad je on bio mlad, ljudi su sami gradili kuće, ko je znao, naravno. Sagradili bi ih na svojoj zemlji i upisali u katastar naknadno. Taj običaj postoji na istoku Evrope i zove se divlja gradnja, a te kuće se naknadno legalizuju, ne bi li država pokupila neki novac. Na Zapadu je stvar jasna: moraš imati plan i projekat, građevinski inspektor ti stalno dolazi i proverava gradnju, do najsitnijeg detalja, a kazne su ogromne i rušenja divlje gradnje ekspresna, što takođe ima smisla.
Autor nas kroz veći deo filma smara sa naklapanjem o tradiciji, o opasnostima preterane regulacije koja se, na kraju krajeva, oslanja na ljudski faktor državnih službenika i postaje arbitrarna, o snazi volje pojedinca u borbi protiv sistema, da bi tek na kraju priznao šta je po sredi. A to je činjenica da su Craig i Irene sa jedne strane, i svi ostali, sa druge, u sukobu jer žive u dva sveta. Svet nije samo geografija, svet je i način razmišljanja i rešavanja problema. Daigle prati stroga pravila svoje službe i svog sveta, smatra da je sve to važno ili makar potrebno da ne bi zavladala anarhija, ma koliko se to činilo trivijalno Craigu (inspekcija građevinskog drveta je posebno upečatljiva slika i prilika). Njihova deca možda žele dobro, ali ne mogu da istupe iz okvira razmišljanja koji diktira njihov svet i njihovo vreme. Craig je tu žrtva svoje tvrdoglavosti, Irene je malo pasivnija i njen jedini princip je da ne želi u starački dom. Craig će to na kraju i priznati, ali će ostati veran svom karakteru muškarca koji voli da se zamlaćuje sa velikim projektima, umesto da nađe neki hobi koji ga neće dovoditi u sukob sa svetom. Tu nam kao glas razuma služe njihove komšije, jednako stari par, veselo džangrizavi i zajedljivi Chester (Robertson) i nepopustljiva Margaret (Gordon), ljudi koji su prihvatili pravila modernog doba, ali i dalje rade sami ono što mogu.
Fotografija je izuzetno dopadljiva, muzika sentimentalna, pri kraju za nijansu previše. Glumci su odlični, Cromwell podseća na pokojnog Arta Carneya u sjajnom filmu Harry and Tonto, odnosno na njegovu manje uglađenu, ruralnu verziju. Genevieve Bujold u retkim trenucima kad je njen lik priseban donosi kombinaciju ponosa, senzualnosti i ranjivosti, u stilu francuskog filma.  Epizodisti su redom na visini zadatka, osim Pottsa koji u nekoliko navrata malo preteruje.
Problem je sa koncepcijom filma, jer autor nije izbalansirao dve priče, dajući jasne akcente na liberterijanske pamflete i tradicionalističke klišeje koje nam baca u lice. U tom kontekstu, sama starost, bolest, demencija i problemi povezani sa tim su bačeni u pozadinu, dok se autor ne seti da ih revitalizuje. Nakon Amoura nije lak zadatak tretirati takve teme, ali onda ih je bolje ne započinjati nego ih povremeno vaditi iz pozadine. Rezultat toga su opasno otupljujući padovi u tempu u drugoj polovini filma. Hollywoodski završetak, iako verovatno istinit, deluje pojednostavljeno i nerealno, a moguće je da su izostavljeni detalji koji ne idu u prilog političkoj tezi filma.

Still Mine je film koji će vam možda ostati u sećanju, ali jako zavisi od toga sa koje pozicije ga gledate. Takođe, neće biti velika šteta ni ako ga propustite, jer nećete u njemu naći nešto novo i neviđeno. Ovo je film koji se oslanja na tradicionalne vrednosti američkog i kanadskog društva (preduzetnost, samostalnost i mukotrpan rad), što možda i nije loše, s obzirom na sadašnje špekulacije i presipanje iz šupljeg u prazno u Americi, Kanadi i šire. Problem je što kritika u filmu nema prave artikulacije, a autor nam nudi generičko rešenje koje se svodi na jednako isprazno slepo poštovanje tradicije.