Augustine

2012.

scenario i režija: Alice Winocour

uloge: Vincent Lindon, Soko, Chiara Mastroianni, Olivier Rabourdin

Augustine nije film koji bih mogao nekome preporučiti. Sve kritike koje sam pročitao o njemu su bile mlake ili loše, i najviše su se odnosile na priču udavljenu klišeima melodrame. Ono što me je, uprkos svemu, privuklo da ga pogledam je ono što bi trebalo da bude tema filma: razvoj neurologije, psihijatrije i psihologije za koji je zaslužan francuski lekar i istraživač Jean-Martin Charcot.

Za neupućene, Charcotova opsesija je bila ženska histerija, jedna od misterioznih bolesti koja se dugo tumačila u starogrčkom ključu (materica se „otkači“, luta po telu, pa gde naleti, stvori neku vrstu paralize), ali lekari XIX stoleća su ustanovili da je u pitanju nervno oboljenje. Druge stvari kojima se Charcot bavio uključuju i tretman Parkinsonove bolesti i multiple skleroze (kojoj je čak dao ime), istraživanje simptoma afazija (fizičkog oštećenja mozga) i pionirska upotreba hipnoze u svrhu terapije. Što se hipnoze tiče, Freud je bio njegov učenik.

Malo od toga navedenog ćemo videti, jer film, kad ima fokus (a to nije često), taj fokus je odnos lekara i pacijenta koji evoluira u nekakvu, reklo bi se, aferu. Taj aspekt je odrađen u maniru svih kostimiranih dramuljina i dosadan je, prežvakan i već viđen. Ostatak se svodi na prstohvat čudnih medicinskih postupaka za koje na dobijamo objašnjenje, na Charcotov sukob sa naučnom javnošću i javnošću generalno (scena u kojoj Charcotova žena čita Maupassantov članak u kojem poznati pisac ismeva Charcota je lep detalj), na prikaz lečenja nervnih i duševnih oboljenja u to doba (imamo ničim izazvane intervjue anonimnih bolesnica u starim haljinama) i na studije karaktera Charcota i poster-pacijentkinje Augustine.

Charcot je tu prikazan kao hladni radoholičar, naučnik-opsesivac koji sve živo zapisuje, i koji pokušava da na razne načine utvrdi u čemu je problem sa Augustine. Ona je tu prikazana kao neuka, ali strastvena devojka sa izuzetnom snagom volje da se izleči, oslanjajući se prvo na Božju pomoć, a zatim na Charcotovu. Dakle, ništa novo.

Radnju filma ne treba prepričavati, neko ko je odgledao dve kostimirane drame može da je predvidi, ali svejedno. Sluškinja Augustine (francuska pevačica Soko) doživi napad koji liči na epileptični, pa je odvedu u obližnju bolnicu u kojoj slučajno „stoluje“ prof. dr Charcot (Lindon). On nju leči i leči raznim metodama, dok usput bije svoje bitke sa naučnom zajednicom i svojom ženom Constance (Mastroianni), koja je, s jedne strane, puna razumevanja za njegov naučni rad, a sa druge strane joj je pun kufer njegove usmerenosti isključivo na posao. Na kraju će Augustine biti izlečena (ne znamo kako, posle jedne nesvestice i pada će se povući paraliza), on će je predstaviti nekom naučnom komitetu, ona će otići u nepoznatom pravcu, a on će čeznuti za njom.

Čini se da autoricu Alice Winocour Charcotov rad nije baš zanimao, da ga nije proučila i razumela, što je oprostiva greška za reditelja, ali ne i za scenaristu, pa se odlučila za očigledna rešenja koja dobro komuniciraju sa običnim gledaocima. Fincher je slično uradio sa The Social Network, pretvorivši bio-pic o osnivaču Facebooka u napeti sudski triler sa etičkim i pravnim pitanjima i pogodio suštinu priče, ali sa Augustine i Winocourovom to nije slučaj. Stiče se utisak da je autorica gledala da pogodi sve melodramatske klišeje, potpuno zaobilazeći supstancu filma: bolest, lečenje i napredak nauke.

Uostalom, možda kostimirana drama nije medij za ozbiljnu raspravu o napretku nauke, medicine i psihologije, imali smo već dosadnjikave A Dangerous Method (David Cronenberg, 2011) i Hysteria (Tanya Wexler, 2011). Prvi se bavio aferom između lekara i pacijantkinje, ali i sukobom dveju teorija, drugi je u vedrijem ključu romantične komedije, gde je nauka samo začin. Augustine je negde između, u osnovi ljubavna priča, ali sputana karakterima dvoje glavnih likova.

U odbranu filma, mora se istaći njegov vizuelni identitet, posebno u scenama u sanatorijumu, u tim mračnim i hladnim sobama i hodnicima, gde hladni, zamišljeni doktor leči svoje pacijentkinje na rubu živaca. Charcot podseća na takve zgrade, iza tvrde fasade krije se emocionalno bure baruta, ali dobri doktor je prezauzet da bi se s njima bavio. Muzika je očekivana, mračna na mestima gde treba, epska i pobednička takođe gde treba.

Ipak, najbolja stavka filma je gluma, što ne treba da čudi, uzevši u obzir da su tu Vincent Lindon, veoma karakteran i sposoban glumac i Chiara Mastroianni, glumica „plemenitog porekla“ (kći Marcella Mastroiannija i Catherine Deneuve), pritom veoma delikatna u izrazu, u zlata vrednoj epizodi. Soko, pevačica sa nešto glumačkog iskustva na televiziji i sa nekoliko epizodnih uloga na filmu, pokazala se kao pravi izbor za ulogu pacijentkinje Augustine, bez problema donosi hrabrost, igrivost i ranjivost.

Augustine nije loš film, sam po sebi. Problem je što je sve u njemu već viđeno, a ono najzanimljivije je u trećem planu. Utisak je da je Alice Winocour na taj način opasno promašila temu. Sa druge strane, pitanje je koliko bi igrani film o jednom nepravedno zaboravljenom naučnom pioniru bio zanimljiv sam po sebi, koliko je nauka kao takva filmična, i koliko bi se standardni biografski film bavio (meni) zanimljivim aspektima Charcotovih istraživanja. Naravno, sa boljom pripremom materijala i boljim razumevanjem, Augustine bi bio bolji film, možda čak i dobar. Ovako je dobar samo kada nema ničeg boljeg na televiziji.