2013.
režija: Paul Schrader
scenario: Bret Easton Ellis
uloge: Lindsay Lohan, James Deen, Amanda Brooks, Nolan
Gerard Funk, Tennille Houston, Gus Van Sant
Da završimo prvo sa radnjom. Christian (Deen) je dokoni
bogataš koji se zabavlja čudnim seksualnim kombinacijama. Njegova devojka Tara
(Lohan) je sponzoruša koja se možda preigrala očekujući lagodan život sa
Christianom. Njih dvoje su rekreativni producenti tupavog slashera.
Christianova asistentkinja Gina (Brooks) uspeva da izgura svog dečka Ryana
(Funk) za glavnu ulogu. E, sad, Ryan je Tarin bivši dečko i njih dvoje su
uleteli u rizičnu aferu, a Christian sumnja, postaje paranoičan i spreman na
sve u ludačkom ego-tripu. Kroz nekoliko očekivanih obrata i nekoliko
eksplicitnih seksualnih scena odmotavaće se neo-noir klupko intrige i zločina.
Sve to je ispresecano sa slikama devastiranih i napuštenih kino-dvorana, od
malih lokalnih bioskopa, do starijih multipleksa.
Možda nisam shvatio genijalnost ovog filma, ali svejedno ću
spremno ustvrditi, uz dužno poštovanje autorima, da je u pitanju jedno obično
sranje. Moguće je da su autori hteli da prikažu propast filmske umetnosti kroz
ovu trashinu koja se samo ovlaš tiče Hollywooda, ali za to su odabrali pogrešan
način, sa Kickstarter kampanjom koja im je donela mikro-budžet od 250 hiljada
dolara, sa izborom glumaca od kojih je jedna problematična, traumatizovana
bivša Disneyeva zvezda, sada poznata po pijanstvu, neredu, odlascima u ćorku i
na rehabilitaciju, drugi je stari pornićar koji debituje u filmu sa radnjom, a
ostali su večiti epizodisti i neretko amateri. Čini se da su obojica autora, ma
kakve legende bili, već ispričali sve svoje priče.
Paul Schrader je potpisao, što kao scenarista, što kao
reditelj barem desetak antologijskih filmova (Taxi Driver, Ragigng Bull, Hardcore, American Gigolo, Cat People,
Affliction). U poslednje vreme snima izuzetno malo, a tek jedan njegov film
u novom milenijumu je ostvario izvesni uspeh kod kritike i publike (Auto Focus). Pre The Canyons imao je pet godina pauze i živo me zanima kako i zašto
se opredelio baš za ovaj scenario i ovakav pristup, pošto je neverovatno da
nije mogao da režira nijedan drugi scenario ili da napiše svoj.
Bret Easton Ellis je bio zločesti dečko američke literature
80-ih i 90-ih, sa nekolicinom drugih pripadao je „Brat Pack“ pokretu (razmažena
derišta, u slobodnom prevodu) u amričkoj književnosti. Autor je legendarnih
romana (Glamorama, American Psycho, Less
Than Zero, The Rules of Attraction) i do sada nije nije pokazivao simptome
literarne i kreativne potrošenosti. The
Canyons su njegov prvi originalni filmski scenario i čini se da to nije
njegov format ili je iscrpeo sve što se iscrpeti da iz svog sveta, a oštrica
njegove satire se jednostavno istupila. U tom slučaju nije ni prvi ni poslednji,
neke teme i neki pristupi imaju rok trajanja i to neka bude nauk autorima koji
oživljavaju karijeru recikliranjem samih sebe.
Šta nam oni donose? Ništa novo i ništa neviđeno, što od njih
samih, što generalno. Schrader referira na (ili reciklira) American Gigolo, tako da imamo još jedan traktat o moralnoj
izopačenosti dokonih bogataša. Taj puritanski stav je pojačan sa dve scene gay
seksa, koji je simbol vrhunske dekadencije i moralne propasti likova koji (iako
heteroseksualni) na to pristaju. Plačljivi politički korektni liberali među
američkim kritičarima su ustali na zadnje noge (copyright Miloš Vasić) zbog
toga, uglavnom neosnovano. Prvo, film je trash koji će doći do limitirane
publike, a drugo, nametnuti homoseksualni odnos heteroseksualnoj osobi je
vrhunac manipulacije i poniženja, kao i obratno. Problem je u puritanizmu samom
po sebi, iako ovaj film obiluje seksom, nijedna od tih scena nije iskrena, iza
motiva svih likova se krije manipulacija, tako da se seks može tumačiti kao
nešto prljavo samo po sebi. Tu je Ellis žrtva samoreciklaže, jer ono što je
šokantno i satirično u kontekstu tlapnji o moralnom preporodu karakterističnom
za „Reagano-Ameriku“, u današnjem svetu reality programa i celebrity kulture
postaje deplasirano i dosadno. Odnosno, braća Sean i Patrick Bateman bi danas
samo upotpunjavali kolorit frikova i vrlo malo bi odstupali od normalnog i
dozvoljenog.
Kad smo kod celebrity kulture, ona je sveprisutna i
vanvremenska, imali smo i ranije glumce od jedne uloge, netalentovane muzičare
koji znaju da naprave show, mufljuze i vašarske atrakcije, bezopasne budale i
opasne muljatore. Danas su samo vidljiviji, konkurencija im je oštrija i lakše
dođu do pet minuta slave.
U tom kontekstu, The
Canyons je nepotreban, pogrešan i deplasiran film. Za Schradera atipično,
film čak izgleda aljkavo od castinga do vizuelnog identiteta. Slaba je uteha da
je psihički labilna i često urađena Lindsay Lohan daleko iznad očekivanja. Tara
kao lik ima nekoliko dodirnih tačaka sa Lohanovom (u pitanju je dokona
sponzoruša koja je postala neko i nešto bez ikakvog razloga), ali Lindsay Lohan
joj daje neophodnu ranjivost i ljudskost. Ona ima „screen presence“, i ne čudi
da u društvu amatera ispada velika glumica. James Deen je dobar koliko diletant
i neznalica može da bude, Amanda Brooks i Tennille Houston su korektne u svojim
ne baš detaljno zamišljenim i napisanim ulogama, dok Nolan Gerard Funk deluje
iritantno glupo, ali ni uloga mu nije ništa bolja. Gus Van Sant sa svojom cameo
ulogom Christianovog psihijatra je simpatično, ali nedovoljno osveženje. Sa
tehničke strane, film izgleda diletantski, od jeftinog digitalnog snimka do
predvidljivih rešenja u scenografiji i blentavog izbora muzike koji se sastoji
od tri cheesy pop pesme. Čak ni scene seksa nisu dovoljno zavodljive, iako je
skoro sve „na izvol'te“, a posebno su iritantni penisi koji gledaocu vise nad
glavom kao u Basarinoj kolumni ili pesmi Let 3.
Moguće je, ponavljam, da je sve to namerno, da je iza
svega toga kritika. Ali slaba je to uteha ako kritika nije dovoljno
artikulirana da je mogu shvatiti makar iskusni gledaoci filmova, ako već ne
mogu rekreativni. Ipak, po sredi je ničim izazvani diletantizam, fušeraj i
ošljarenje. Nedavno sam pisao kritiku za trashinu Killing Season, koji je bio pravi dragulj koliko je bio loš i
pogrešan film. Stvari slično stoje sa The
Canyons, sa jednom ogromnom razlikom: The
Canyons je ubistveno dosadan i muljav, kao da se stidi samog sebe, dok je Killing Season ponosan na svoju glupost.
Ako već nije tužno da je Lindsay Lohan najbolja glumica u filmu, onda moramo da
se zamislimo ako je ona osoba sa najviše inegriteta od svih glumaca i
kreativnog tima. Ne bih bio u koži ni Schraderu ni Ellisu nakon ovog filma.
No comments:
Post a Comment