2.11.13

Crystal Fairy

2013.
scenario i režija: Sebastian Silva
uloge: Michael Cera, Gaby Hoffmann, Juan Andres Silva, Jose Miguel Silva, Augustin Silva

Sebastian Silva je čileanski reditelj sa više nego solidnim uspehom na domaćem (i latinoameričkom) terenu, sa željom da se domogne „velike lige“, Hollywooda. Od svojih filmova često pravi porodični biznis, njegov brat Augustin se pojavljuje u skoro svakom njegovom filmu, a sestra Valentina radi na scenografiji. U Crystal Fairy imamo priliku da upoznamo još dva brata, Juana Andresa i Jose Miguela. Čileanska postava je pojačana za dvoje poznatih američkih glumaca, zvezdu u usponu Michaela Ceru, koji je prestario uloge smotanih tinejdžera, pa figurira kao typecast za šupčinu koju prosto želite udariti, i Gaby Hoffmann, bivšu dečiju zvezdu koja se vraća na ekrane kao sigurna u svoj ružnjikavi šarm. Crystal Fairy je nastao kao komorni, intimni side-project dok je Silva imao probleme sa pribavljanjem novca za svoj veći film Magic Magic, generalno zaboravljivi eksploatacijski teen trilerčić sa Michaelom Cerom u jednoj od uloga.
Indie, verite i shaky-cam estetika je prisutna od početka ovog road movie-a, koji počinje sa žurkom na kojoj vise američki turista Jamie (Cera) i njegov čileanski drugar (Juan Andres). Dok raspravljaju o kvalitetu čileanske trave i svojoj planiranoj ekskurziji na sever zemlje, da bi, inspirisani Huxleyem, popili sok od San Pedro kaktusa i otvorili vrata percepcije, vide žensku koja se gubi na plesnom podijumu. U nameri da je „spasi od sramote“, Jamie se upušta u konverzaciju s njom i poziva je da se pridruži ekipi za izlet, nadajući se da će sirotica koja se predstavlja kao Crystal Fairy (Hoffmann) do sutra zaboraviti na poziv. Kada Crystal nazove Jamieja da mu kaže da je već na putu, Jamie se nađe u nebranom grožđu...
Ovaj road movie drži trojicu normalnih, urbanih i simpatičnih čileanskih burazera u sendviču između dve potpuno grozne persone. Jamie je seronja, čovek koji će dovesti dve prostitutke u svoj stan samo da bi ih ugnjavio sa govnarskim pričama, čovek kome nikad ništa nije po volji ukoliko to nije sam predložio, a kad nešto hoće, hoće to odmah i sad. Crystal je jednako iritantna pozitivna hipička, koja lupeta o kristalima, karmi i veganskoj ishrani, kojoj nije frka da se skine do gole kože (i dlaka na mestima na kojima iste ne bi smele biti u XXI veku) u sobi punoj muškaraca kojima će to biti neprijatno, koja insistira na svojim yoga healing ritualima i isforsiranoj iskrenosti. Ispod fasada tih dveju persona možda se kriju nesigurne, možda čak i pristojne osobe, a na nama je da otkrijemo to do kraja filma.
Radnja se svodi na izlet, nevolje oko nabavljanja kaktusa, kuvanje istog na plaži, i meskalinski trip koji je zanimljiv i što bi se reklo tripozan, ali nije baš huxleyanski, nego više liči na konvencionalno omladinsko rekreativno drogiranje. (Ono kao odete sa ekipom u šumu, na plažu, u pećinu, na planinu da pecate, lovite, da se malo opijate, da pušite travu, gutate tripove, jedete lude gljive, klasika sve u svemu.) Ipak, to će možda Jamieja zvanog Pollo (pile na španskom, jasna asocijacija na Cerinu novu on-screan personu mršavog, ali kočopernog petlića) i Crystal Hairy (umesto Fairy) naterati da se malo opuste i skinu maske koje nose za preseravanje.
U poenti filma stoji veoma očekivana, poprilično banalna „mudrost“, negde na nivou Silent Boba, što je sasvim pristojno za jedan filmčić o drogiranoj omladini. Neke druge poente i poruke bi zvučale kao popovanje i matoransko kenjanje. Reditelj Silva čini pametno sa tim što se distancira od svojih likova i sa sigurne udaljenosti posmatra njihovu grupnu dinamiku. To što je nešto pametno i razumno, ne znači da je pravo, pa ovom filmu ponekad nedostaje hrabrosti i stava.
Dvoje likova, i pored umesne režije i dobre glume opet ostaju nekako napola definisani, napola životni. Problem je u tome što se film već u scenariju fokusira na njihovi međusobnu dinamiku i ne istražuje teme koje su natuknute, recimo Jamiejev kultur-rasizam ili Crystalinu dvoličnost i tvrdičluk.
Centralna tema filma, sukob dveju tako različitih, a tako sličnih ličnosti, je sjajno obrađena spuštanjem istih na dva od nekoliko stereotipa američkih turista. Čini se ovih zadnjih godina da su američki turisti sveprisutni i da ih je teško izbeći, a dobar broj njih su ili razmažene egocentrične seronje ili ljudi bez filtera za prikladno i neprikladno ponašanje, i pored jednih i pored drugih ljudima je malo neprijatno. Naravno, ima i drugačijih američkih turista i putnika-namernika, ali to za ovaj film nije bitno. Čileanci koje svedoče ping-pong između dvoje iritantnih Amerikanaca su suviše pasivni i opušteni, sa poznatim stavom „mi smo ovde samo zbog plaže i droge“, i iako imaju nešto karakteristika (onako, by the way), nisu dovoljno životni i previše su pasivni.
Crystal Fairy je zato polovičan film, sa prevelikim ambicijama i nedovoljno veštom realizacijom, pa na kraju ispada pomalo besmislen, mladalački „feel good“ road movie. Njegova mudrost uopšte nije mudrost, i da se tumačiti u „sedi, opusti se“ ključu. Ipak, kao zajebancija je više nego pristojan, zabavan i opuštajući. Kao druženje sa blesavim turistima u vašem gradu.