Killing Season

2013.

režija: Mark Steven Johnson

scenario: Evan Daugherty

uloge: Robert De Niro, John Travolta

Da li vam je poznat izraz „obrnuo pun krug“? To bi značilo da je nešto toliko loše da je na kraju postalo dobro i dragoceno. Killing Season je takav film, pravi dragulj trasha, film u kome nijedna jedina stvar nije napravljena kako treba. Scenario je slabašan od početka, režija pešačka, gluma blesava za ne poverovati, setting muljav i nepažljiv, a povrh svega film tu i tamo daje „činjenice“ o ratu u Bosni koje bi uvredile sve tri zaraćene strane.

Robert De Niro je nekada bio glumčina, sada je ošljar koji najčešće „glumi“ taman toliko da može naplatiti svoj honorar. Njegovoj glumi bi pomogao reditelj koji tačno zna šta hoće i ne libi se da to zatraži, što smo videli u Silver Linings Playbook, gde je De Niro odigrao veoma kompleksnu ulogu. U filmu poput Killing Season, u paru sa bilo kojim iole priznatim glumcem, De Niro bi izvukao deblji kraj u glumačkom obračunu. Osim ako je nasuprot njega John Travolta. Ako je De Nirov problem to što se ne trudi, Travoltin je to što se trudi previše i ispada smešan. I kada govori engleski sa jako lošim srpskim akcentom (gde je Šerbedžija kada je potreban, makar kao vocal coach), i kada kao govori srpski koji zvuči otprilike kao „Draugou mi je da seam ouvde“ iz usta nekog starog rokera na koncertu u Sava Centru, i kada pokušava da bude i okrutan i simpatičan u isto vreme. Dodajmo još njegovu ekstremno smešnu talibansku bradu (a on bi kao trebalo da je Srbin), i ugođaj je potpun. Da stvar bude crnja, i jedan i drugi glumac su u poslednje vreme snimili toliko sranja, da ovo možda nije najlošiji film za bilo kojeg od njih pojedinačno.

Druga stvar je to što je rat u Bosni dosta komplikovana stvar i nemoguće ga je pojednostaviti. Roger Ebert je to lepo primetio u kritici za prvi (i nadajmo se poslednji) film u režiji Angeline Jolie, kada je naveo desetak pitanja o tom ratu na koja prosečni američki konzument filmova ne bi znao da odgovori. Rat u Bosni podseća na preferans, komplikovanu igru sa kartama, dok se u Americi igra poker, sam protiv svih, na kraju jedan na jedan. Pojednostavljenje preferansa na poker je nemoguće i besmisleno. Zato su svi američki filmovi o ratu u Bosni bili poprilični promašaji kod kritike i publike, od The Peacemaker preko The Hunting Party do In The Land of Blood and Honey i ovog filma. Detaljno objašnjavanje situacije stvara filmsku konfuziju, pojednostavljenje vodi u arbitrarnost.

Naravno, nekoliko pojednostavljenih slika će od filma možda učiniti da film bude manje objektivan, ali to nije zločin ako bi film sam po sebi funkcionisao. Ovde to nije slučaj, a ošljarsko prikazivanje rata u Bosni je prosto kriminalno i nefilmično. Kao da su se odlučili da ne ulože nikakav mentalni napor u davanje pozadine svojoj priči. Dve stvari koje su autori pripremili pristojno je to da su pogodili da se srpski logor za zarobljenike zvao Manjača i da se zločinačka formacija zvala Škorpioni. Da li oni imaju veze jedni sa drugima je sporedno pitanje.

To ne treba da čudi, jer je originalni scenario bio smešten u 70-te godine, a originalni zlikovac je bio Švaba koji je nekako preživeo streljanje. Oni CGI leševi u vagonima ne bi bili Bošnjaci, nego Jevreji, a Manjača bi bila Dachau ili tako nešto. Sudba kleta je htela da ovaj film ne posluži svrsi za koju je zamišljen, da ujedini Nicolasa Cagea i Johna Travoltu pod palicom Johna McTiernana, kao asocijacija na legendarni akcioni film Face Off. Razmišljajući, valjda, da uštede na rekvizitima, scenografiji i kostimografiji, jednom automobilu i nekoliko košulja, prebacili su film u sadašnje vreme, a Drugi svetski rat zamenili sa Bosnom. Problem je što ta dva rata nisu ista. Problem četnoidnim gledaocima i kritičarima može da predstavlja i to što je Srbin zlikovac (na kraju filma sa ljudskom dušom), ali to je manje bitno i produkt je nepažljivog pisanja scenarija.

Još jedan od eklatantnih primera nepažnje: scene koje se dešavaju u Beogradu snimljene su u Sofiji, što nije preveliki problem. I jedan i drugi grad mogu da posluže kao generička istočna Evropa, kao što su Prag i Budimpešta generička srednja Evropa. Problem je što film pokušava da bude autentičan, pa onda naprave takvu grešku da ostave natpise na bugarskom jeziku da „glume“ srpski. Problem su i glumci koji kao govore srpski, ali to zvuči toliko jadno da bi bilo bolje da su ostali pri standardnom rešenju i pustili ih da govore ruski engleski.

A radnja? To je dosta jednostavan koncept, zlikovac pronađe američkog pukovnika koji ga nije streljao kako treba. (Otkad pukovnici streljaju zajedno sa ostalom vojskom, i kako neko dogura do pukovnika ako ne može upucati nekoga sa point blank udaljenosti?) Njih dvojica se upoznaju, popiju po neki jeger, slušaju Johnny Casha i odluče da sutra odu u lov. Pukovnik onda shvati da je u pitanju lov na njega, pa se ostatak filma odvija po Tom & Jerry formuli ganjanja i preokreta začinjenih torture pornom. Primer: četnički bandit prostreli Amerikančevu nogu, probije konopac kroz ranu i obesi ga za tu nogu, onda Amerikanac nekako mlatne četnika pa se izvuče. Ili: Amerikanac prostreli četnika kroz obraz, pa ga zaveže u podrumu i waterboarda sa slanom limunadom, četnik se nekako oslobodi, mlatne ga letvom u glavu i situacija se obrne. I tako od negde 25-og do 80-og minuta, pa onda njih dvojica shvate da je rat prošlost i da im je obojici mnogo zla naneo.

Da stvar bude crnja, u rukama veštijeg scenariste i autora, ovakav film bi postao ozbiljan triler sa moralnom porukom, ovako je poruka samo preserans na kraju, da opravda formulu malo cartoonish jurnjave, malo torture porna (malo satanizma, malo crne magije, što bi rekao Nešo Bombarder). „Utešno“ je to što Robert De Niro još uvek zna da ispriča blesavi vic, a tužno je to što je taj vic ujedno i highlight i punchline filma. Ipak, Killing Season u svoj svojoj blesavosti i celom tom „straight to video“ šmeku nije nimalo dosadan, netremice se gleda i iščekuje šta će se sledeće (glupo) desiti. Preporuka za trasholjupce i za nekoga ko želi da nekom svom rođaku ili prijatelju povredi četnoidna osećanja. Za ostale nije vredno truda.