21.11.13

Standing Up

2013.
scenario i režija: D.J. Caruso (po romanu Brocka Cola)
uloge: Chandler Canterbury, Annalise Basso, Radha Mitchell, Val Kilmer

Sećanja na letnje kampove se uglavnom svode na dve stvari: na zabavu na suncu ili na psine koje su drugari ili drugarice izvodili na tebi. Da dečije šale znaju da budu okrutne nam je već poznato, deca nisu nimalo naivna i nevina, nego jednako zla i manipulativna kao odrasli, samo sa manje veštine i filtera. Ko ne veruje, neka pročita The Lord of The Flies (ima i film) od Sir Williama Goldinga, on će to objasniti bolje od mene. Roman – izvornik za ovaj film The Goats Brocka Cola takođe ne zauzima naivno, uvreženo mišljenje o dečijoj nevinosti, ali nije brutalan kao Goldingov, i oslikava kako to izgleda kada šala ode predaleko. Zbog toga je i bio jedan od bitnijih hitova 80-ih, i još uvek se smatra relevantnim, iako nije nešto što bi se nazvalo klasikom književnosti.
Ove godine kao da imamo poplavu filmova o odrastanju, ali Standing Up stoji daleko od dominantne narativne linije tih filmova i po radnji pomalo podseća na Moonrise Kingdom, prošlogodišnji film Wessa Andersona. I ovde imamo romansu u nastajanju između dvoje otpadnika iz letnjeg kampa, dečaka Howija (Canterbury) i devojčice Grace (Basso), ali uslovi u kojima se razvila ta romansa su malo oštriji. Naime, i on i ona su »koze«, žrtve brutalne šale ostalih kampera, koji su ih namamili na ostrvce i ostavili da prenoće tu. To je svojevrsna tradicija u kampu, brutalna, rizična, ali ukorenjena. Osoblje je po tom pitanju podeljeno, jedni bi tu praksu ukinuli odmah po cenu represije, drugi se ne bi sa tim zamarali i to smatraju dečijim glupostima.
Međutim, Howie i Grace nisu tipične samosažaljive »koze«, gubitnici koji pristaju na ulogu žrtve. Njih dvoje će sami otplivati sa ostrva, opelješiti zaključanu vikendicu, ukrasti odeću iz ormarića na kupalištu, uvaliti se u drugi, relaksiraniji kamp u kome su pretežno deca iz siromašnijih, afroameričkih familija, pobeći od veoma creepy šerifa (Kilmer) koji ih traži i konačno se vratiti nazad na sigurno. Grace je emotivka, cura kojoj manjka samopouzdanja, koja na prvi pogled deluje smotano i tunjavo. Ona je pod nekom vrstom pritiska od svoje majke (Mitchell), tipične karijeristkinje, samohrane majke iz 80-ih, koja veruje u borbu, strogu ljubav i nasilno izgrađivanje samostalnosti kod dece. A i taj letnji kamp joj super dođe da se rastereti kod kuće u trenutku kad ima gužvu na poslu. Howie je spretniji sa veštinama preživljavanja u prirodi i društvu (da, svestan sam, glupo zvuči), snalaženje u raznim situacijama mu dobro ide, saznaćemo pred kraj filma i zašto. On možda izgleda kao proto-geek, nerd u nastajanju i cvikeraš, ali nije nimalo mutav i to dolazi do izražaja u jednoj sceni kada je Grace napadnuta.
U pitanju je film koji se bavi dečijom okrutnošću, blentavim, neorganizovanim sistemom u kampovima i generalnim tretmanom odrastanja u Reaganovoj Americi, i da je malo više »straight« u tome, bio bi sladak, nepamtljiv klinački filmić. Problem i jedna krupna greška nastaje sa stilizacijom na pogrešnim mestima i veoma tvrdim akcentom na tome, zbog čega film ispada jako neukusan.
Naime, protagonisti filma Howie i Grace su dvanaestogodišnjaci, a u filmu su seksualizirani do granice čudnog ili bolesnog. Ima nečeg fetišističkog u tom tretmanu, do te mere da i gledaocu koji ne pati od slabog stomaka i lažnog morala (odnosno meni, kritičaru koji po deafultu mora da gleda i teška sranja od filmova) bude neprijatno. Scena sa tuširanjem je sasvim dovoljna da to ilustruje.
Klinci, međutim, ni u kom slučaju ne idu »do kraja«, niti ima indicije da bi, što celu fetišističku sliku čini nepotrebnom i nerealnom. Da objasnim, dvanaestogodišnjaci nisu poznati kao racionalna bića koja imaju kontrolu nad svojim postupcima pod uticajem hormona. A u stresnim situacijama, hormoni znaju da prorade. Howie i Grace se neće ni poljubiti do kraja filma, uz »srećno do kraja života« objašnjenje u voice-overu na kraju. Onda je ta seksualna tenzija među njima od prvog trenutka pa nadalje potpuno suvišan element.
Poređenja radi, Moonrise Kingdom, koji se jednako tako kači na »love on the run« sub-žanr, koristi potpuno drugačiju stilizaciju, dajući izviđačkom okruženju jako mnogo formalizma i procedure, dovodeći ga u asocijaciju sa vojskom. Tamošnji par nema nikakvu tenziju seksualnog tipa, oni jednostavno žele da provedu odmor zajedno i po svojim pravilima, neopterećeni nepotrebnim formalnostima.
Autor filma D.J. Caruso je poznat kao štancer trilera i akcića, koji od početka karijere ima posla sa većim budžetima. Naslovi koje je on režirao su, između ostalih, Taking Lives (2004), izlizani psiho-triler poznat po jednoj od erotičnijih scena u karijeri Angeline Jolie, te paranoidni akcioni trileri Disturbia (2007) i Eagle Eye (2008), i u njima dominira utisak rutinerstva pre nego vizionarstva. Caruso je pre toga bio producent jednakih takvih, ne baš pamtljivih akcionih trilera i krimi-komedija. Standing Up potpuno ispada iz njegovog tipa, i po budžetu (skromnih 6 miliona dolara), i po produkciji (indie), i po žanru. Njegovi motivi za bavljenje takvim filmom ostaju nejasni.
Film spasavaju mladi glumci. Chandler Canterbury je jedan od traženijih mladih klinaca u Hollywoodu, ove godine je već snimio Host, a njegovi raniji filmovi uključuju i Repo Men (2010) i The Curious Case of Benjamin Button (2008). Annalise Basso dolazi iz glumačke familije, njenog brata sam već recenzirao u The Kings of Summer. Za njih oboje se nazire nekakva glumačka budućnost, najavljeni su naredni projekti, što na filmu, što na televiziji. Koliko su mladi dobri, toliko su stariji ispod očekivanog nivoa. Val Kilmer već glumi kao glumac u penziji, njegov šerif je svakako previše kitnjast i neograničeno lud. Radha Mitchell na očekivan način igra »majčinsku hladnoću« tipičnu za karijeristkinje, a njena transformacija od stava »snađi se sama i budi čvrsta« do »šta ste uradili mom detetu« je instantna, od scene do scene.

Standing Up je promašena prilika da se kaže nešto o tamnoj strani vršnjačkih grupa, o razvoju tih odvratnih mehanizama zajednice i o prirodnosti proganjanja od najranijih godina. Film je i propuštena prilika za klasičan dečiji feel good film, koji će na sladak i blentav način objasniti one gluposti iz raznih čitanki, šablone o neophodnosti snalažljivosti i borbe. Iako pokušava, Standing Up nam ne daje ni neki bolji uvid u razvoj seksualnosti kod pubertetlija. Kao i svaki film koji pokušava mnogo toga, Standing Up ostaje konfuzan i nedorečen.