Broken

2012.

režija: Rufus Norris

scenario: Mark O'Rowe (po romanu Daniela Claya)

uloge: Tim Roth, Cillian Murphy, Eloise Laurence, Rory Kinnear, Zana Marjanović, Robert Emms

Broken (Izlomljen, Razbijen) odnosi se na dosta stvari: na tri doma koja priča prati, na konstrukciju i donekle ritam filma i konačno na utisak koji ostavlja na gledaoca. Problem sa ovim i ovakvim filmovima, naročito u rukama neiskusnih reditelja je to da pokušavaju previše i ostaju neartikulisani. Ovde imamo i hyperlink tehniku (tri odvojena doma, čiji stanari imaju neke odnose sa stanarima ostalih domova), i indie estetiku i priču o odrastanju i emotivne i socijalne aspekte, imamo i ničim izazvane nasilne napade komičnosti i komične nasilne napade, imamo i overkill i patetiku. I Broken, pored svoje konfuzije i neveštih grešaka, nije potpuni krš i lom.

Narativna linija filma je uglavnom hronološka, ali se događa da se, radi udara i iznenađenja, preskoči hronologija, da se jedna scena ponovi nekoliko puta iz raznih uglova. To zna biti duhovito (kao u Tarantinovoj Jackie Brown), ali generalno opterećuje priču i guši (opet kao u Jackie Brown). Evo primera: devojka Skunk (Laurence) se vraća kući iz nekog blejanja i pozdravlja autističnog suseda Ricka (Emms) koji pere auto, onda se niotkuda pojavljuje sused Oswald (Kinnear) i iz čista mira premlati Ricka. U sledećoj sceni vidimo jednu od Oswaldovih kćeri kako skače na trampolini, a kada je Rick pogleda, ona mu odbrusi da je perverznjak. Sledeća scena prikazuje dinamiku kod Oswaldovih, on je nervozni otac koji sam odgaja tri problematične kćeri, i kad kod jedne od njih nađe kondom, pita je s kim je imala seksualne odnose, na šta ova odgovara da ju je Rick silovao. Oswald izlazi i namlati Ricka dok Skunk to gleda. Biće još najmanje jedna takva duplirana scena u filmu, u slučaju da nismo shvatili poentu.

Problem je arbitrarna povezanost likova. Skunk ima dijabetes tipa 1 i živi sa samohranim ocem Archijem (Roth) i sa kućnom pomoćnicom / dadiljom Kasijom (Marjanović) i njenim sinom. Kasia se viđa sa profesorom engleskog Mikom (Murphy), koji će predavati Skunk kada ona krene u srednju školu (negde na polovini filma). Između Mika i Kasije veza puca, ali se Kasia brzo predaje usamljenom Archiju. U susednoj kući živi autistični Rick sa svojim preterano zaštitnički nastrojenim roditeljima. Ni njihova dinamika nije baš sjajna i harmonična, a Rick bi najrađe provodio vreme u svojoj sobi, daleko od očiju sveta. Treća kuća su Oswaldovi, on je udovac koji još uvek nije preboleo smrt svoje žene, ima probleme sa živcima i zaštitnički se odnosi prema svojim kćerima koje su problematične i nasilne.

Arbitrarnost likova je pojačana sa arbitrarnošću događaja. Nešto od te nasumičnosti je simpatično: mularija visi na auto-otpadu, a svaki tresak metala o metal je nenajavljen i dosta često smešan. Kada se tresak ponovi previše puta, postaje naporan, smarajući i opterećujući detalj. Zapravo, svi događaji oko Skunk, koja figurira kao centralni lik filma, su arbitrarno poređani: njen dečko-džiber, njen drugar (Kasijin sin) i njegova veza sa srednjom Oswaldovom kćerkom, njena škola i sukob sa najmlađom Oswaldovom kćerkom. Ima tu masa zanimljivih epizoda, recimo Skunk koja davi oca da joj kupi novi telefon, ali je pitanje koliko je to smisleno složeno. Primer za to je scena u crkvi na kraju filma, simbolika je prilično jasna, ali je potpuno nejasno zašto su neki od likova tu prisutni. Takođe nam nije jasno zašto se svi susedi savetuju sa Archijem i kako to da je Archie proglašen za najpametnijeg čoveka u kraju. Dobro, on je advokat, ali svejedno.

Ipak, film nije potpuno nebulozan. Za početak, glumci su dobri. Roth briljira kao relativno hladnokrvi i intelektualni Archie, koji brine o kćeri, ali sa druge strane oseća nostalgiju za nekakvom vrstom ljubavi. Murphy je sjajan kao izgubljeni emotivac, sa hrabrim ispadima i dečačkom slikom sveta. Eloise Laurence je vrhunski simpatična kao Skunk. Indie atmosfera filma je očekivana, ali simpatična. Čak su i rediteljske greške simpatične, više podsećaju na trapavu zanesenost i zaljubljenost u film, nego na packariju, neznanje i nadobudnost.

Ima jedna zanimljiva paralela. Skunk je zamena za Scout, Archie je Atticus, nevino optuženi Rick kao nevino optuženi crnac. Sve podseća na roman Harper Nell Lee To Kill a Mockingbird (snimljen je i film). Daniel Clay to ne poriče, priznaje da je legendarni američki poslužio kao inspiracija. Za razliku od klasika koji je možda najslikovitiji prikaz južnjačkog rasizma u svoj njegovoj odvratnosti, Broken kao da nema nameru da ode dalje od svog komšiluka. Ni to nije loše, nepretencioznost je redak kvalitet u ovo vreme.