5.11.13

Passion

2012.
scenario i režija: Brian De Palma (prema filmu Crime d'amour Alaina Corneaua)
uloge: Rachel McAdams, Noomi Rapace, Karoline Herfurth, Paul Anderson

De Palma se vratio! Deset godina posle Femme Fatale, do sada poslednjeg filma u kome se može prepoznati De Palmin pečat, opet imamo velikog reditelja koji se vraća svojim korenima: trileru izazvanom nakaradnim međuljudskim odnosima. De Palma je (bio) među vodećim svetskim rediteljima, autor sa jakim i prepoznatljivim autorskim potpisom. Naravno, neretko je odstupao od „svoje“ tipične formule, radeći eksperimente sa drugim žanrovima. Neki su bili uspešni (Scarface, Carlito's Way), neki su ispali promašaji (klinički hladni noir Black Dhalia ili ratni film Redacted, da ne pominjemo Mission To Mars, gde je čak bio otpušten).
I pored impresivne karijere, čini se da Hollywood nema više vere u De Palmu, pa je on potražio sreću na drugom mestu: sklopivši za evropske standarde prilično skupu nemačko-francusku koprodukciju (oko 30 miliona dolara) i odlučio se za re-make francuskog korporativnog trilera o ženskom rivalstvu Crime d'amour, sa malim, ali ključnim intervencijama koje će originalnu priču uklopiti u klasičnog De Palmu. Činjenica je da De Palma više ne donosi zaradu, a to je, čini se, jedino bitno hollywoodskim glavešinama. Činjenica je i da gledaoci više ne cene staromodnu filmsku zabavu kao nekad, i Passion tu pada guzicom na zemlju: budžet nije isplatio, i sa sigurnošću se može smatrati da ga neće.
Passion je film koji je snimio filmofil i koji je namenjen filmofilima. Da Palmu optužuju da mu najbolje ide recikliranje Hitchcocka, i tu ima neke istine: najbolji De Palmini filmovi se čitaju u hitchcockovskom ključu. To, naravno, nije tako jednostavno, De Palma je pre toga reciklirao Goddarda, da bi 80-ih pokušao da se oslobodi hitchcockovštine, ne libeći se da u svojim žanrovskim trilerima u sub-tekstu uvali neke radikalne (često feminističke) izjave. Passion je zato zanimljiv i zavodljiv miks originalnog filma, klasičnog De Palme, Hitchcocka i Lyncha, koji se bavi temama korporativnog pritiska kroz trilerske konvencije začinjene sa voajerizmom i „nightmare logic“ sekvencama. U rukama bilo koga drugog, ovo bi bio krupan zalogaj koji bi se raspao pri racionalnoj analizi, ali De Palma ima magnetizam da od toga napravi kompaktan i korektan film.
Priča je od početka do kraja blesava: Christina (McAdams) juri unapređenje na poslu i u tome ne preza ni od čega, čak ni da ukrade marketinšku ideju od Isabelle (Rapace). U klupku intriga i podmetačina, njih dve će se nadgornjavati, a u priči su i njihov zajednički ljubavnik Dirk (Anderson) i Isabellina sekretarica Dani (Herfurth). Bez potrebe da naglašavam očito, spletke će kulminirati ubistvom, a odatle će film teći na dva koloseka: jednom trilerskom i drugom koji funkcioniše kao posveta Mullholland Drivu sa svojom košmarnom logikom.
Kad smo kod glume, Rachel McAdams je glumica veoma ograničenih mogućnosti, ali nije loš izbor za Christinu, čiji je lik relativno plitak. Noomi Rapace je „typecast“ za ženu dovoljno fragilnu, ali opet dovoljno odlučnu da preduzme drastične mere, ali Isabelle nije Lisbeth Salander iz švedske Millenium trilogije, nije anarhična već sistematična, a njeno ludilo je uzrokovano borbom za opstanak u korporativnom svetu. Karoline Herfurth je odlična kao ambiciozna i suluda lezbejka-saradnica, spremna da veoma skupo naplati svoju uslugu. Paul Anderson je pomalo iritantan kao Dirk, i čini se da mu je uloga dva-tri broja veća, a njegova izvedba se svodi u velikoj meri na patetično kreveljenje i nema nikakvu dubinu potrebnu za tipski lik „ljigavca u problemu“.
Vizuelno i auditivno, film je veoma dojmljiv, realnost i košmari su prepoznatljivi po logici stvari i priče, međutim vizuelno su veoma bliski, oslanjajući se na neobične uglove kamere. Muzika asocira na De Palmu s kraja 70-ih i početka 80-ih, koristeći sablasne triler klišeje. Scenografija je minimalistička, bilo da se radi o korporativnim prostorijama ili japijevskim stanovima u kojima se radnja odvija. Film se dešava u Berlinu, ali mogao bi u bilo kojem evropskom centru, bezličnost i zamenjivost su jedna od osnovnih poenti filma.
Ima tu malo auto-refernci, krvavi obračun ženskih likova u filmu će nas podsetiti na Carrie i tamošnje slamanje žene pod pritiskom. Pred kraj filma imamo i referencu na Sisters. Opet, imamo i jedno genijalno De Palmino rešenje, možda buduću revoluciju u marketingu (u kojem se čini da je sve izmišljeno), smartphone kameru zataknutu u zadnji džep farmerki. Neprocenjivo.
Možda nije na nivou De Palminih klasika, ali Passion ima feministički podtekst. Jedna od intervencija u odnosu na original je smanjivanje razlike u godinama između Isabelle i Christine (potonju je u originalu igrala Kristin Scott Thomas), njihov odnos je više konkurentski nego mentorski. Iako to zvuči kao lakši put, prava namena toga je da u nekoliko scena pokaže njihove zajedničke šefove kako ih tretiraju kao zamenjive delove mašinerije, arbitrarno deleći unapređenje čas jednoj, čas drugoj. Korporativna sredina je još uvek arena, posebno za žene, pa nije teško zamisliti koje će gadosti suparnice priređivati jedna drugoj.

Ako očekujete jeftino uzbuđenje, jeftinu zabavu, brojne obrate i neprestanu akciju, Passion nije film za vas. Ovo je film koji se gleda sa koncentracijom i uživanjem u svakom kadru, gde nijedan detalj nije suvišan. Opet, ovo nije originalno delo, (to je fckin re-make, ok?) ali je potpuno originalno složeno u veoma artikulisanu kritiku nekoliko fenomena. Passion je poslastica za ljubitelje i poznavaoce filma. De Palma ima strasti kao na početku karijere.