Lovelace

2013.

režija: Rob Epstein, Jeffrey Friedman

scenario: Andy Bellin

uloge: Amanda Seyfried, Peter Sarsgaard, Sharon Stone, Robert Patrick, James Franco

Šta može poći po zlu? Dvojica proslavljenih dokumentarista, dvostrukih „oscarovaca“ sa kraja 80-ih snimaju biografski film o Lindi Lovelace, legendi američke porno-industrije, sa svom silom proslavljenih karakternih glumaca u glavnim i sporednim ulogama. Ipak, očekujemo detaljan film koji se bavi jednom zanimljivom temom. A šta smo dobili?

Jedan bedni mlitavi filmčić, kome samo treba izrezati one dve scene sa sisama Amande Seyfried i bio bi spreman za pokojni Hallmark. „Moralna pouka“, ili jednostavnije rečeno, popovanje je već tu, scenario je predvidljiv, stereotipan i melodramatičan, glumci najčešće ošljare svoje uloge. Lovelace nije ni originalan, ni nabijen emocijama, ni dovoljno hrabar da bi na bilo koji način pristupio škakljivoj temi. Nisam gledao dosadniji film na temu porno-industrije još od The Notorious Betty Page, a taj je bio jako predvidljiv i dosadan. Ko hoće da sazna nešto o pokojnoj porno kraljici i njenom Dubokom Grlu (da, to je bilo namerno), neka pogleda dokumentarac Inside The Deep Throat.

Lovelace bi da se ušlepa na nekoliko velikih priča istovremeno, videćemo naivnost pomenutog bio-pica o Betty Page (Betty na kraju svog filma završava kao preporođena hrišćanka, Linda kao ubeđena feministkinja, što bi se reklo svaka na svojoj strani neprincipijelne koalicije protiv pornografije), videćemo i brutalnu ovisnost o loše izabranom partneru, kao u Star 80, biopicu o tragičnoj sudbini Dorothy Stratten  ali najviše referira na Boogie Nights, portret fiktivnog lika (zasnovanog na Johnu Holmesu) i ultimativni portret porno scene 70-ih i 80-ih, od blistavog bogatstva do raspada sistema. Sličnost sa Boogie Nights je samo površinska i svodi se na parafraziranje nekoliko scena, jer Andersonov film, za razliku od Lovelace, pokazuje emocije za svoje likove i mari za njih, njihove zabave su divlje, prijateljstva dirljiva, a muke teške.

Prvi problem je sa izlaganjem priče, gde se rediteljski dvojac opredeljuje za pogled iz više uglova, prvi deo prikazuje srećne dane za Lindu (Seyfried) i Chucka (Sarsgaard), njihovo upoznavanje i udvaranje. Ona je naivna devojka, on je simpatična baraba i njena slamka spasa od pritiska konzervativnih roditelja (Robert Patrick sveden na patetičnog starca i Sharon Stone sa tamnom kosom i viklerima u njoj, lišena glamura i neprepoznatljiva kao stroga kučka iz predgrađa). Vidimo i njihovu novčanu stisku i njen munjeviti uspon zahvaljujući ekstremnom blow-jobu u filmu Deep Throat. Drugi deo filma se vraća na početak, po sistemu „a sad bez zajebavanja“, i fokusira se na odnos između Linde i Chucka. Chuck je nasilan, njihov odnos je problematičan i Linda izvlači deblji kraj, od filma koji je zaradio neviđenu lovu, ona je dobila samo sitniš, a Chuck ju je koristio bazično kao svoju kurvu.

Drugi problem je jako loša i neprecizna gluma. Izuzetak je Amanda Seyfried. Ostali se ne trude uopšte, Sarsgaard propušta priliku da nešto napravi od svog potencijalno zanimljivog lika, ali njegovo ostvarenje nije ni dovoljno mračno, ni dovoljno intrigantno. Sarsgaardu je savršeno legao ljigavac David u An Education (2009), lik donekle sličan Chucku, ali bez te agresivne note. Brojni glumci se pojavljuju u kratkim ulogama, prekratkim da bi napravili razliku. Sharon Stone konstantno preglumljuje, Robert Patrick podglumljuje, ali nagradu za najslabije ostvarenje osvaja James Franco kao Hugh Hefner. Pokazao je koliko se nije pozanimao za ulogu, na Heffa ne liči ni najmanje, starosna dob je promašena za 10-20 godina, ali problem je u rediteljima kojima to nije smetalo.

Treći problem je šlepanje na dokumentarni izraz u pričanju jedne izuzetno pojednostavljene i jednostrane priče, po kojoj je Linda Lovelace bila sirota, nevina naivka koju seks i pornografija nisu zanimali, a Chuck je oličenje zla. Chuck je zapravo bio težak govnar, ali Linda je oberučke prihvatila svoju porno karijeru. Deep Throat je bio umetnički film u poređenju sa njenim kratkim filmovima pre njega. Nakon njega je nekoliko godina kasnije snimila Deep Throat II, malo ublaženi pornić, ali i ćoravu komediju Linda Lovelace for President u nadi da će se dokopati mainstream Hollywooda, imala je i svoj neukusni show u Las Vegasu. Osim u feminističkoj fazi, kada je pokušala da zaradi na anti-pornografiji, ostatak života je pokušavala da unovči svoju Linda Lovelace personu. Treba primetiti da su na njoj svi zaradili mnogo više nego ona sama, a Linda je za pelješenje prozvala i feministkinje.

Uz sve pomenute probleme, dodajmo i notorno bezmudaštvo da se prikaže kako i koliko Chuck maltretira Lindu, psihiči i fizički. Čujemo puno buke i besa, vidimo pretnje, ali nigde ne vidimo rezultate toga. I to je šteta, jer Lovelace mogao da bude bolji, slojevitiji i hrabriji film i odskočna daska za Amandu Seyfried, koja pokazuje pravu dozu ranjivosti i naivnosti kao Linda. Zaista šteta da solidan materijaln bude potrošen na ovako loš i ošljarski način.