Breaking The Girls

2013.

režija: Jamie Babbit

scenario: Guinevere Turner, Mark Distefano

uloge: Madeline Zima, Agnes Bruckner, Shawn Ashmore, Kate Levering, John Stockwell

Ovo je manje ili više straight to video film koji će se pre ili kasnije pojaviti na kablovskoj televiziji, i to ne na prestižnim kanalima. Produkcija naprosto odiše B šmekom i niskim budžetom. U pitanju je kolaž nekoliko trilerskih podžanrova (najviše noir i triler intrige), nekoliko otrcanih trilerskih opštih mesta (poput klišea da se dve cure koje se ne poznaju dogovore da „zamene“ ubistva), pa samim tim Breaking The Girls na prvi pogled izgleda kao kolaž nekoliko filmova, gde Wild Things prvo pada na pamet.

Fora je, međutim, to što su tri glavna lika koji „igraju partiju preferansa“ (sklapaju i napuštaju savezništva od prilike do prilike) sve žene, i to lezbejke, da stvar bude zanimljivija. Avaj, osim malo ljubljenja uz "cheesy" muziku, nećemo videti puno akcije, što poslednju stavku u odjavnoj špici („this film is not yet rated“) demaskira kao jeftinu foliražu.

Lezbejski milje ne treba da čudi, autorice Jamie Babbit i Guinevere Turner su poznate i priznate televizijske rutinerke, kako po pitanju scenarija, tako po pitanju režije, ali je manje poznato da nisu nepoznate na indie sceni, a da su na queer sceni prave ikone. Njih dve stoje iza ultra-popularne serije The L Word. Mark Distefano je hollywoodski padobranac, sa jednim scenariom za jedan opskurni i nebitni film iza sebe, i to pre 20 godina, i sa jednim B filmom u post-produkciji. Domet ovog filma je u najboljem slučaju „beton liga“, znači.

Na prvu loptu imamo klasičnu intrigu. Naoko dobroćudnu siromašnu konobaricu i buduću pravnicu Saru (Bruckner) proganja koleginica iz klase, jer je Sara navodno bacila oko na njenog dečka Erica (Ashmore). Onda se pojavljuje razmažena, ali usamljena Alex (Zima) koja uzima Saru u zaštitu. Ali ne lezi vraže: Alex ima „spasonosnu“ ideju da ona i Sara zamene ubistva, da Alex zvekne Sarinu koleginicu, a da Sara zvekne Ninu (Levering), novu ženu njenog dragog očuha Davida (Stockwell).

Okej, priča je blentava, obrati su prečesti da bi bili ozbiljni, poštapanje žanrovskim konvencijama izbija na svakom koraku. Ni gluma nije ništa posebno. Madeline Zima je malo ispred ostalih, iako ima iritantnu njušku koja ne opravdava njen stav zavodnice, ona uspeva da postigne glumački paradoks da deluje fragilno kada se dere i preti, a da deluje opasno kada govori tiho i fingira fragilnost. U jednoj sceni njen lik jako loše glumi, i Zima to isfurava bez problema, što ni boljim glumicama od nje ne bi pošlo za rukom. Istupa i Davinia McFaden kao badass policajka, što bi joj u prošlim vremenima otvorilo vrata za karijeru u blaxploitation filmovima. Ostale glumice su uglavnom bezukusne, Agnes Bruckner je čak blatantno loša i kao reditelj bih je zamenio sa Annom Paquin, na primer. (Više zbog fizičke sličnosti nego zbog klišea ne baš sasvim obične konobarice.) Muški uglavnom rade planking (glume kao daske), ali njihovi likovi su tu samo da malo usmeravaju radnju. Muzika u filmu je otrcana, ali je kamera zanimljiva u dosta navrata. Režija od pešačke postaje inovativna u sekundi, i film ima svoj tempo i nije agresivan.

Film je izdeljen na tri jasna čina. Prvi je ekspozicija, u kome se pored radnje upoznajemo sa likovima. Ovaj čin se odigrava kao malo mračnija, lagano noir epizoda The L Word, i na kašičicu nam dozira podtekst sjebanosti glavnih likova. Drugi čin je pešački i žanrovski triler intrige a la Wild Things, gde kroz prečeste i predvidljive obrate pogađamo ko će koga zajebati sledeći. Treći čin je po pitanju radnje besmislen, ali se fokusira na podtekst, ljudsku sjebanost i emotivne ožiljke i hendikepe, ali pomalo i na socijalu i luzerstvo.

Biser ovog filma nije ni u zapletu, ni u glumi, nego se skriva na ravni podteksta. Ženski likovi su stvarno lepo napisani, i tu se ne radi samo o „ženama sa tajnama“. Kada se izvrte savezništva i otkriju tajne, kod svih njih se vidi trag veoma duboke sjebanosti. Ne, to nisu „psycho bitches“, mada se Alex fura na to da bi sakrila svoju tugu. Naivna konobarica nije uopšte naivna, već je proračunati osvetnik. Pritupasta sponzoruša takođe nije pritupasta, nego ima plan koji je pre osvetnički nego pljačkaški, samo je pitanje kome se sveti. I sve tri su sposobne za kajanje, tugu, žalost, ali i da preduzmu sve korake kako bi preživele u današnjem surovom svetu.

Konačni utisak je polovičan. Ono što je ispod radara radnje filma je mnogo zanimljivije i ambicioznije (da ne kažem pametnije) od same radnje, koja je čak i dosadnjikava. Ipak, kao da nije bilo dovoljno budžeta i / ili hrabrosti da se istraže uzroci i manifestacije te sjebanosti koju naše heroine nose kao bagaž. Autori filma ne mare dovoljno za žanr, čim ga rešavaju generičkim rešenjima i delovima koji se previše lako uklapaju u sliku i daju se prepoznati iz drugih filmova, a opet mare previše da bi njegove čvrste okvire napustili. Kada bi batalili žanr i (p)ostali skroz indie, imali bismo sasvim legitimnu karakternu studiju, možda čak i anatomiju ženskih sukoba. Imali bismo ozbiljan film. I to je nepopravljiva šteta, je je Breaking The Girls film sa mnogo više potencijala od toga da se vrti na kablovskoj i prodaje na kioscima.