White House Down

2013.

režija: Ronald Emmerich

scenario: James Vanderbilt

uloge: Channing Tatum, Jamie Foxx, Maggie Gyllenhaal, James Woods, Jason Clarke, Richard Jenkins, Joey King, Nicholas Wright, Jimmi Simpson

Ronaldu Emmerichu treba odati priznanje za hrabrost. Jednom je pogodio formulu za film katastrofe i čvrsto je se drži, manje-više se stalno takmičeći sa samim sobom i pokušavajući da ostane relevantan. Pomalo podseća na atletičara koji juri sopstveni rekord. Imali smo Independence Day kao svojevrsni standard za film katastrofe, koji je usput postavio neke nove standarde za filmski marketing (lažni dokumentarac), i koji je dalekosežno uticao na mnoge kasnije filmove, od silnih klonova do veoma inovativnog južnoafričkog District 9. Emmerich je malo varirao formulu sa The Day After Tomorrow i autoparodirao se u 2012, što čini i u White House Down u više od jednog trenutka. Druga strana njegove hrabrosti je možda slučajno loše tempiranje filma, leđa na leđa sa direktnom konkurencijom Olympus Has Fallen, filmu sa sličnom premisom zauzimanja Bele Kuće i sličnom Die Hard mehanikom.

Istini za volju, White House Down je bolji, relevantniji, ispravniji, logičniji (ako je to moguće sa nebuloznom pretpostavkom), bolje napisan i režiran, i sve u svemu inteligentniji film od svog konkurenta. To nije naročito teško. Dakle ovako: John Cale (Tatum) sa kćerkom (King) obilazi Belu Kuću nakon neuspešnog intervjua za posao u tajnoj službi. Cale je policajac koji je preko vojničkih i političkih veza dobio posao na čuvanju predsedavajućeg Kongresa (Jenkins), ali želi više od toga. U trenutku obilaska, Belu Kuću napadaju teroristi, za koje se ispostavi da su domaći, desničarskih uverenja i da im je cilj na ovaj ili onaj način maknuti predsednika Obamu, ovaj, Sawyera (Django, ovaj, Jamie Foxx). I onda kreće otkrivanje ko za koga radi, obrati, akcija i CGI.

Dakle, priča je veoma blago uvijena aluzija na terorističke akcije koje preduzimaju pripadnici Tea Party pokreta u Kongresu, čiji je cilj demontirati svaki dobar Obamin potez. U filmu se aludira na napore da se, zajedničkim snagama sa Iranom, uspostavi mir na Bliskom Istoku. Imajući u vidu da je film bio sniman pre sadašnje američko-iranske saradnje, može se čak nazvati i lagano vizionarskim. Problem u tome je što desničari-negativci u filmu generički, u solidnoj meri nespecifikovani. Obrati služe da priču malo začine, bacajući senku sumnje čas na jedne, čas na druge političare koje podržava lobi vojne industrije. I akcija je generička, danas čak ni Die Hard franšiza ne može da izvede do kraja Die Hard priču, i ne deluje uverljivo kada je izvodi plesač Tatum. Auto-jurnjava je kriminalno naivna, ostatak se svodi na nemaštovito puškaranje i CGI. Uništavanje CGI inventara Bele Kuće i Capitola je zanimljivo možda jednom, ali se brzo otrca. Otrcan je i pokušaj humora koji izvodi većina epizodista, ali i glavni glumac.

Jamie Foxx je izvorno smešan kao Obamina karikatura, ali štosevi su većinom predvidljivi. Joey King je slatko filmsko dete, idealno za masu filmova i sposobna je obaviti jednostavne dečije glumačke zadatke. Uostalom, filmska slatka deca su jedan od standardnih klišeja ne samo akcionih filmova i filmova katastrofe. Od glumčine nivoa Jamesa Woodsa koji se proslavio igrajući razne negativce nisam očekivao ovako jednodimenzionalnu ulogu. Istini za volju, njegov lik je napisan kao crtićka varijanta zlikovca, ali Woods je znao napraviti više i sa manje materijala. Maggie Gyllenhaal uglavnom pogađa prave tonove osobe kojoj je stalo do posla i do ljudi i koja nije samo sivi birokrata, ali i njen lik se prema kraju filma utapa u sivu masu ostalih epizodnih likova. Negativci su karikature, svi do jednog. Najispostavljeniji Jason Clarke igra lagani opozit od svoje uloge u Zero Dark Thirty, razočaranog veterana. Jimmi Simpson kao ludi haker dokazuje da je još uvek pre za mali ekran nego za veliko platno. Karikatura je i Donnie, vodič ture (Wright), ali će izmamiti pokoji smeh, tu i tamo.

Sve u svemu, White House Down je bolji film od Olympus Has Fallen, ali je to slaba uteha, pošto na kraju krajeva je u najboljem slučaju prosečan, generički napisan i režiran film sa ambicijama da bude društvena kritika. Budući da nije dovoljno kritičan, ili barem dovoljno artikuliran u kritici, taj aspekt će izbledeti. Budući da se bavi samo američkim stvarima, film postaje nebitan za veći deo sveta. Preveliki budžet spiskan na popularne glumce i specijalne efekte je samo do pola vraćen u Americi, a film ostatku sveta može da ponudi samo generičku akciju, što mu ne daje velike komercijalne šanse. Mislim da nam fali dobrih, originalnih i razrađenih akcija, ako tako nešto još uvek postoji. Ako i postoji, veće su šanse da ćemo to naći u Hong Kongu nego u Hollywoodu.