12.10.13

The We and The I


2012.
režija: Michel Gondry
scenario: Michel Gondry, Jeffrey Grimshaw, Paul Proch
uloge: ensemble cast

Razlog zašto nisam naveo glumce u glavnim ulogama je moja skepsa koliko su tu u pitanju uloge, a koliko je u pitanju improvizacija na temu. Drugi razlog je tzv. ensemble cast, u kojoj većina likova ima manje-više jednaku količinu vremena na ekranu. Film je smešten u autobus, na poslednji dan škole u modernom Bronxu. Većina putnika u autobusu su srednjoškolci koji se tom rutom voze svaki dan, među njima se razvija grupna dinamika, ali i dinamika pojedinca i manjih grupica. Za vreme puta, recimo da je u pitanju nekakav real-time od skoro 2 sata, iz početno haotične atmosfere spački, šala, maltretiranja putnika, svađa, planiranja žurke i ostalog u kakofoniji i metežu koji stvaraju mladi i hormona puni putnici, kristaliziraće se poneke ozbiljnije teme, ali Gondry im ne pridaje previše važnosti, i u tome ima pravo.
The We and The I je jako perceptivan film, koji se bavi aspektima današnjeg odrastanja. Rasa je ovde manje bitna nego klasa, većina putnika su crnci, ponešto latinoamerikanaca i gotovo da nema belaca, klasa kojoj pripadaju je urbana niža srednja klasa, ali njihove teme i problemi prevazilaze strogi klasni okvir. Na početku filma vidimo da je vlasnik školske bakalnice počeo da naplaćuje čuvanje telefona, plejera i foto-aparata, koji su zabranjeni u školi. Kako zvono odzvoni, klinci pokupe svoje naprave, i odmah se konektuju na internet. U toku filma sve vreme šalju poruke, vise na chatu, šalju tragikomične videe... Ovisnost o tehnologiji i ispraznost komunikacije koju ista uzrokuje samo su načeti ovim filmom, ali to je jedan od aspekata odrastanja današnje generacije mladih.
Ostali su poznati i starijima: nošenje sa problemima u školi, odnosno društvu. Nervozna, flertabilna i naoko intelektualna cura pokušava da napravi spisak za svoj sweet sixteen, pokušavajući da privabi dečka za svoju prijateljicu, ali se nađe u problemu kad dečko zagrize za nju. Dva mlada geja imaju problema sa svojom vezom, a ne sa činjenicom da su gejevi... Naravno, pomenuće se i pitanje mentalnog zdravlja i pripadajuće društvene stigme... Iz svega navedenog, ali i iz drugih perifernih priča u filmu se da zaključiti da je odrastanje danas komplikovanije nego što je bilo ranije, da je možda čak i surovije. Neki moj zaključak je da je u američkoj srednjoj školi bara manja, a da je krokodila više nego u prosečnoj (istočno)evropskoj srednjoj školi. To onda deluje i tako da je moguće, u grupi ili nasamo, duže držati masku infantilnosti, ili neku drugu masku. Zapanjujuće je koliko ne vidimo privatno lice likova i glumaca (možda samo pri kraju), nego vidimo njihovo „školsko lice“, masku za čopor.
Za film u autobusu, The We and The I nije nimalo monoton, zahvaljujući flashbackovima snimljenim u amaterskom stilu, ali i veštoj kameri i montaži. Uglavnom crna glumačka ekipa će možda pobuditi sećanje na Get on The Bus (Spike Lee, 1996), ali ovaj film nije politički ni propovednički, ni pravednički, nego naprosto jedan poprečni presek današnje omladine. Uostalom, sklonost ka video-formatima je jedna od Gondrijevih osnovnih karakteristika, od bioskopskog filma do bioskopskog filma, autor snimi po nekoliko video-radova, od muzičkih spotova do eksperimentalnih filmova.
Gondry je jedan od ređih francuskih autora koji su se afirmisali u Hollywoodu. Većina filmskih „imigranta“ su u Hollywood dolazili kao već uglavnom afirmisani autori, retki su upravo tu započeli. Sudbina većine Evropljana u Hollywoodu je drugačija od Gondrijeve, većina je ostala zarobljena u raljama nezavisnog filma, sa veoma ograničenim budžetima, ili u raljama žanrovskih filmova, sa vrlo malo kontrole. Ok, ima izuzetaka, ali su retki (Forman, Polanski, Malle). Istini za volju, nijedan poznat američki reditelj nije snimio „strani“ film, izuzev Coppole i njegovog ne baš uspešnog Tetra. (U ovom poređenju namerno izuzimam Britance, jer su njihovi filmovi u redovnoj američkoj distribuciji). Gondry se tu pokazuje kao prilično unikatna pojava, autor jednako žanrovskih, trivijalnih i eksperimentalnih filmova, ali i intrigantnih dela za koje se dobijaju nagrade (Eternal Sunshine of a Spotless Mind, 2004).

The We and The I je jedan, reklo bi se uspešan eksperiment koji nam neće otkriti tajne sveta i modernog života, ali će ih učiniti možda malo jasnijim. Varijanta sa improvizacijom i scenariom zapisanim na glumačkoj radionici se pokazala kao zanimljiva, u najmanju ruku, a smanjena distanca između ličnosti i likova daje filmu verističku, čak dokumentarnu notu. Svakako je nešto što će se verovatnije vrteti po festivalima nego u bioskopskim salama, ali svakako nešto što treba pogledati.