25.10.13

Kon-Tiki

2012.
režija: Joachim Ronning, Espen Sandberg
scenario: Petter Skavlan
uloge: Pal Sverre Valheim Hagen, Anders Baasmo Christiansen, Tobias Santelmann, Gustaf Skarsgard, Odd Magnus Williamson, Jakob Oftebro, Agnes Kittelsen

Čini se da je skandinavska kinematografija došla do faze visoke razvijenosti, odavno više nije (samo) teritorija za location shooting, niti se skandinavska produkcija završava sa produkcijski nezahtevnim umetničkim filmovima. U Skandinaviji se danas snimaju i žanrovski filmovi, za trilere i akcije znamo od ranije, a najnovija vest su istorijski spektakli. To i dalje ne znači da je zaostavština Bergmana ili Von Triera gurnuta pod tepih, samo su otvorene brojne druge opcije.
Kon-Tiki je jedan takav novi istorijski spektakl, koji prati legendarnu norvešku ekspediciju na plovidbi preko Pacifika na primitivnom splavu koji bi trebao dokazati teoriju Thora Heyerdahla da su Polineziju naselili pred-inkanski stanovnici Perua, pre nego doseljenici iz Azije. Postavlja se pitanje da li je nova ekranizacija (ili dramatizacija?) bila potrebna, pošto je sama posada sa Kon-Tikija već snimila dokumentarni film koji je 1951. nagrađen Oscarom. Verovatno da nije bilo potrebno, pošto nova, igrana verzija ne odstupa od istinitih događaja, osim sitne romantizacije celog poduhvata (koja nije neukusna i patetična). Film je onakav kakav bi morao biti: ohrabrujući, prelepo snimljen, psihološki dobro pozicioniran, epski i liričan istovremeno, i veći od života.
Ako danas preturamo po google-u i wikipediji, na pojam „Thor“ će nam prvo izaći blockbuster novijeg datuma, pa strip po kojem je snimljen, pa nordijsko božanstvo. Tek na dnu stranice ćemo imati Heyerdahlovu biografiju, iako je ovaj neobični naučnik bio prava zvezda pre 50-ak godina. Izuzetno hrabar, iako neplivač, uputio se na opasnu ekspediciju da bi dokazao validnost svoje hrabre teorije, uprkos naučnim institucijama, časopisima, državnim ustanovama i ambasadama koje su njegov poduhvat otpisali kao ludački.
To je jedan od bitnijih aspekata ovog filma: koliko je daleko naučnik sposoban otići da bi dokazao svoju teoriju, i šta je sve spreman žrtvovati. Heyerdahl je rizikovao svoj život ne jednom (u filmu ga vidimo kako pre ekspedicije živi primitivnim životom među polinežanskim urođenicima), i žrtvovao svoj brak sa nežnom i delikatnom Liv, koja je do određene tačke bila puna razumevanja za njegovu posvećenost nauci. Mala digresija, za razliku od egzaktnih nauka, gde je teže doći do teorije, ali je lakše eksperimentalno je proveriti (uz nekoliko izuzetaka), u društvenim naukama poput etnologije, antropologije, sociologije, istorije i arheologije, teoriju je relativno „jeftino“ postaviti, ali je dokazivanje teško, često skupo i naučna zajednica i privatni sektor ne vide mnogo interesa u tome. Heyerdahl je život posvetio eksperimentalnoj proveri teško dokazivih hipoteza.
Drugi, centralni aspekt filma je psihologija ljudi, naoko hrabrih avanturista na splavu koji je prvo van kursa, okružen raznim opasnostima (od nevremena, preko ajkula do podvodnih grebena), od kojih je samo jedan, Erik, navigator. Thor je snalažljiv i hrabar, ali ograničenih sposobnosti na moru, Knut i Torstein su radio-tehničari zaduženi za komunikaciju sa novinarima, Bengt je pre svega snimatelj, a Herman je inženjer i konstruktor broda, ali se boji za pouzdanost primitivnih tehnologija. Na kraju krajeva, osim Thora niko nije uveren u njegovu hipotezu, ali su spremni preuzeti rizik i pomoći. Njihova psiha će tokom svih 100-i-nešto dana plovidbe biti na iskušenju.
Taj centralni segment filma je najlepši za oko, ali relativno pešački rešen i na momente se ponavlja i ruši tempo filma. Rešenja su konvencionalna i oprobana, ali nisam siguran je li to prednost ili mana. Naprosto, u samom putovanju nema previše materijala da bi na nas, kao gledaoce, ostavilo utisak jači nego u dokumantarcu. Da, stalo nam je do likova, ali nakon tri „okršaja“ sa ajkulama smo već malo umorni. Ni početak ne odtupa od konvencionalne ekspozicije, vidimo Thora kako ga ismeva naučna zajednica i odbijaju časopisi, vidimo ga kako skuplja ekipu voljnih.

I pored dobre glume koja nam približava unutrašnjost likova i njihove motive, i dobre glume Kon-Tiki je film sa previše poznatom pričom i jako konvencionalno realizovan. Što nije loše, jer je teško zamisliti ga drugačijim. Ipak, kome je priča već poznata, ko je o tome čitao, gledao dokumentarac ili kakvu emisiju na National Geographic ili Discovery kanalu, film neće otkriti ništa novo. Ali na kraju, ovakva ekspedicija je zaslužila i igrani film, a Kon-Tiki nije nikako loš.