Violet & Daisy

2011.

scenario i režija: Geoffrey Fletcher

uloge: Saoirse Ronan, Alexis Bledel, James Gandolfini, Danny Trejo, Marianne Jean-Baptiste

Osnovni razlog da pogledate ovaj film je James Gandolfini, prerano umrla glumačka legenda sposobna da oživi svaki, ma kako površno napisan, lik. Pamtićemo ga kao Tonija Soprana, ali i po brojnim epizodama gde najčešće glumi negativce sa zapanjujućom crtom ljudskosti. Njegovo široko lice i osmeh asociraće nas na našeg komšiju majstora koga zovemo kad nam se nešto pokvari.

U ovom filmu on igra Michaela, lopova koji ima neodoljivu želju da umre, pa pljačka mafijaše i mirno čeka plaćene ubice u svom stanu. To je još jedan od likova koje posle Gandolfinija nema smisla igrati. Njegov izraz lica kada prinese kolače ubicama je neponovljiv.

Izuzev toga, Violet & Daisy je film koji je zakasnio 15 godina, ako bi i onda imao smisla. U pitanju je kolaž sastavljen od „tarantinovskih“ elemenata, poput egzistencijalnih dijaloga među likovima koji su sve sami kriminalci, dizajnerske scenografije, operetskih pucačina i baletskih tuča. I likovi, posebno dve naslovne junakinje, su ispali iz neke čudne mešavine Pulp Fictiona i Kill Billa. U epizodnim ulogama imamo i Machette Dannija Treja i Marianne Jean-Baptiste, ali oni, iako su dobri, ne uspevaju uneti dodatni smisao u ovaj film. Ovako, imamo nešto što smrdi na reciklažu već recikliranog materijala.

Dakle imamo dve devojčice koje su plaćene ubice. Starija Violet (Bledel) ima nešto više iskustva i prirodnu dozu odmaka od grozne stvarnosti. Mlađa Daisy (Ronan) je tek napunila 18 godina, ali pokazuje zavidno neiskustvo u životnim i seksualnim aspektima, što bi trebalo da posluži kao okidač za smeh. Međutim, u pitanju je već viđena detinjarija, njene replike su karikirane do granice nepodnošljivosti. Njihov cilj je skupiti dovoljno novca da bi kupile dve dizajnerske haljine koje su „must have“ za ovu sezonu, i to ih dovodi do Michaela, u čijem se stanu dešava ostatak filmskog besmisla, ponekad komičnog, ponekad otupljujućeg.

Zanatski, film izgleda pristojno i više od toga. Autor Geoffey Fletcher je oscarovac nagrađen za adaptaciju scenarija za Precious i, kada zna šta bi sa filmom, dovoljno je elokventan da nam prenese poruku. Problem je što ovde imamo utisak da on ne zna šta bi od sebe, a šta od filma. Akcione scene su efektne, neke nepotrebno ponovljene iz više uglova, ali u glavnom fokusu su izrazi lica naših junakinja. Scena i kostim su maštoviti, a izbor muzike podvlači dominantnu indie notu ovog filma.

Problem je i hronično loša Alexis Bledel, koja je možda (privatno) zašla u zrele godine, ali i dalje ostaje typecast za tinejdžerke i mlade devojke, a ni njena gluma nije mnogo zrelija. Sa druge strane, Saoirse Ronan se odlično snalazi u ulogama introvertnih tinejdžerki i za to ima određenu finesu, njene izvedbe su dovoljno različite od uloge do uloge, iako su likovi možda ponekad slični ili čak tipizirani. Njih dve bi svakako profitirale od bolje karakterizacije njihovih likova.

Osim nekoliko vizuelnih detalja, indie štiha i majsora Gandolfinija, ovaj film ne nudi mnogo, što je šteta, jer bi maštovitiji autor ovu kliše osnovu iskoristio za hrabrije eksperimente i napravio bolji i svakako pamtljiviji film. Ovako smo dobili odgovor na pitanje zašto se toliko dugo čekalo sa distribucijom. Film je imao dvogodišnju turneju po uglavnom opskurnim festivalima, minimalnu distribuciju i smeši mu se DVD karijera koja će se verovatno završiti na policama neke benzinske pumpe. 

Ipak, pokojni Gandolfini je takva glumčina da ga je trebalo snimiti kako čita telefonski imenik ili priča viceve o Muji i Hasi, i on je u stanju da ovaj film ili bilo koji film drži iznad vode. Fletcherov instinkt da mu da dosta vremena na ekranu i odrešene ruke je jedna od njegovih najboljih odluka u ovom smušenom filmčiću.