29.10.13

Upside Down

2012.
scenario i režija: Juan Solanas
uloge: Jim Sturgess, Kirsten Dunst, Timothy Spall

Upside Down je film koji je oštro razdelio kritiku i publiku. Neki ga nazivaju originalnim, inovativnim i revolucionarnim, drugi smatraju da je film toliko preterano glup, da je skoro negledljiv. U pitanju je skupa francusko-kanadska koprodukcija (60-ak miliona dolara), od produkcijskih kuća koje su izbacile nekoliko bitnijih evropskih naslova u poslednje vreme, od kojih je najzančajniji The Artist. Čini se da Evropljani pokušavaju da osvoje tržište na koje su Amerikanci imali monopol: naučno-fantastične mega-produkcijske spektakle nabijene efektima. Prošle godine imali smo simpatičnu trashinu Iron Sky, mega-blockcuster Cloud Atlas i konačno Upside Down.
Sva tri naslova imaju svoje specifičnosti, Iron Sky je film koji je promenio odnos do finansiranja i pokazao kako se sa mnogo malih donacija i ulaganja od strane privatnih lica preko interneta može u dogledno vreme realizirati film. Budžet je smešan za hollywoodske standarde (7.5 miliona), ali čini se kao neverovatna cifra za skupiti sa donacijama od po nekoliko (desetina) eura. Cloud Atlas pokušava da revitalizira reditelje pomalo ispale iz velikih filmskih priča i napravi oštru konkurenciju Hollywoodu. Upside Down ostaje pomalo nejasan i kao projekat i kao konačni film, nije imao široku američku distribuciju, evropske i azijske brojke nisu nimalo obećavajuće, a spoj skoro nepoznatog autora i „vrućih“ glumaca nije baš česta ni sigurna investicija.
Pre nego što pređemo na film, reč-dve o autoru. Juan Diego Solanas je Argentinac u Parizu, što je najčešće obećavajuća kombinacija (Gasper Noe što se tiče filma, Astor Piazzolla što se tiče muzike). Iza sebe ima jedan kratki film, jedan dokumentarac o umetnosti glume i jedan jeftini nezavisni film (Nordeste, 2005) koji je osvojio nagradu Un Certain Regard u Cannesu, ali nije imao široku distribuciju. Otkud producentima poverenje u njega da uzmu njegov u najmanju ruku čudnu priču, zaduže ga za scenario i režiju?
Solanas nije Noe, njegove ideje nisu ni produbljene, još manje revolucionarne. Upside Down počinje sa uvredljivo glupim voice-overom koji pokušava da nam nametne nemoguća i glupa pravila nove fizike koja važe u filmu. U pitanju su dve planete sa istom, ali suprotno usmerenom gravitacijom i sa dve potpuno drugačija sistema. Gornja planeta je bogata i prosperitetna, a njena velika zla korporacija Transworld surovo ugnjetava stanovništvo donje planete. Jedina vrsta koja podnosi gravitaciju obeju planeta je ružičasta pčela i njen prah je osnova za „ispravljanje“ gravitacije. Ok, ovaj nacrt zvuči kao koncept za priču koji bi Philip K. Dick u teškom pijanstvu napisao na salveti u baru i prodao ga nekom mladom i nadobudnom piscu za turu pića, ali šta se iza tog koncepta krije?
Krije se ljubavna priča o mladiću i devojci iz suprotnih svetova. Seriously? Još jednom Romeo i Julija? Nažalost, da... Ovaj mučeni Shakespearov par su čerečili kroz sve moguće koncepte, od američke srednje škole (ono iživljavanje Bazza Luhrmana sa mladim DiCapriom i Claire Danes), preko svih novotarijskih young adult filmova sa vampirima i sličnim pizdarijama (Twilight, Underworld) do postapokaliptičnog zombielanda (Warm Bodies, 2013, inače simpatična zezalica) i čak nekog opskurnog srpskog promo filma zvanog Guča, gde je Romeo – Rom. Čini se da ovaj par ima funkciju da ga svako secka i slaže kako mu se svidi.
Tu dolazimo do nevolje postmodernizma. U postmodernizmu je sve moguće, čak i kockasti točak i drveni šporet. Problem sa kvadratnim točkom je da se ne okreće, a sa drvenim šporetom da izgori prilikom prve upotrebe. Kada se postmoderno izražavanje poveri pametnim, elokventnim i smislenim ljudima poput braće Coen, oni će napraviti sjajnu parodiju (Big Lebowski, Burn After Reading, A Serious Man) ili će spojiti nekoliko stvarnih slučajeva u fikcioni krimić (Fargo). Kada se poveri nekome manje sistematičnom, rezultat može biti rizičan, kao što je to slučaj sa Tarantinom (Kill Bill vol. 1 je bezvezno preterivanje kojem samo vol. 2 daje kakav-takav značaj, Django Unchained previše meša bitno sa nebitnim) i njegovim filmskim mix-tapeovima, gde ima savršeno uspešnih i savršeno besmislenih filmova.
Upside Down kuca na previše vrata. Malo pokušava da bude hardcore SF koji izmišlja novi svet, malo bi da bude kritika jaza između bogatih i siromašnih u današnjem svetu, malo bi da bude romantična komedija. Za hardcore SF ima suviše šuplju i nerazvijenu priču i kosmologiju. Za društvenu kritiku nije dovoljno utemeljen ni razrađen i jako promašuje poentu priče (siromašni delovi naše planete nisu siromašni zato što su vredni i pošteni, a došli su im neki zli ljudi sa nekom zlom tehnologijom i porobili ih, nego su siromašni jer im je sistem razmišljanja i vrednosti zastareo i jer ih vode najkorumpiraniji i najgori među njima), da bi bio prava romantična komedija treba da bude malo elastičniji u variranju jedne-te-iste ispričane priče. Da bi bio klasičan hitić, potrebna mu je čvršća priča, konkretni negativac i bolja gluma.
Pored trapavo napisanog scenarija kojeg režija ne može da ispravi, nikako ne pomaže ni gluma koja nije na visini zadatka. Jim Sturgess je toliko užasan i toliko me je nervirao i kao narator i kao glumac da sam poželeo da ga tresnem. Kirsten Dunst je slatkasta i zavodljiva, ali sa nedovoljno razvijenim likom ne može bolje od toga. Timothy Spall je sjajan kao veseli buržuj, topao i duhovit. Ostali glumci nisu pokazali ne znam kakve sposobnosti, ali sumnjam da je to samo njihova greška, sa tako slabim scenarijem. Režijom Solanas ispravlja neke od scenarističkih grešaka, ali od ovakve konfuzije nije moguće sastaviti dobar film.
Istini za volju, film izgleda sjajno. Ono što spada u CGI sada izgleda sjajno, ali pitanje je koliko će to dobro izgledati za koju godinu (ako se filma iko bude sećao). Standardni old school efekti urađeni analogno će izgledati sjajno uvek, a u ovom filmu je to antologijska scena sa plesnim podijumom na kome se igra tango, a prostorija je zajednička za oba sveta.

Ipak, cela ta vizuelna lepota dodaje na frustraciju, što je priča toliko loša. Osećamo se opljačkani gledajući tako vizuelno dojmljiv, a duboko besmislen film. Kao da je priča tu samo da pruži bilo kakav labavi okvir za pokazivanje umešnosti u vizuelnim efektima. Ne treba  se ni truditi. Kome je do vizuelnog dojma, neka pusti film, ugasi ton, sluša Bowia i gleda sliku. Drugačije, film je 100 minuta konceptualnog užasa.