8.10.13

The Hunt / Jagten

2012.
režija: Thomas Vinterberg
scenario: Tobias Lindholm, Thomas Vinterberg
uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Annika Wedderkopp, Alexandra Rappaport

The Hunt je film o kojem svi pričaju, apsolutni festivalski hit i (već) vodeći u utrci za Oscara za strani film za narednu godinu. Njegov reditelj Thomas Vinterberg je video brojne uspone i padove u svojoj karijeri, kako evropskoj, tako i hollywoodskoj. Njegova karijera se ne može nikako nazvati konzistentnom, bio je jedan od osnivača Dogme 95, da bi se kasnije toga odrekao, snimio festivalsku hitčinu The Celebration (1998), ali i zanimljivi, ambiciozni, epični, uvrnuti cross-genre flop It's All About Love (2003), da bi se vratio u centar kritičkog interesa sa izvrsnom socijalnom dramom Submarino (2010), koja se bavi marginom u navodno uređenom skandinavskom društvu.
The Hunt ostaje na terenu socijalne drame, ali se bavi drugim, veoma kompleksnim temama. Jedna od tema kojima se film posvećuje je anatomija jedne panike, nastala usled lažnog optuživanja vaspitača u vrtiću Lucasa (Mikkelsen) za seksualno zlostavljanje jednog deteta (Wedderkopp). Bilo bi potpuno pogrešno igrati igru svaljivanja krivice na jednu ili drugu osobu ili instancu. Lucas nije kriv, i to je jasno. Paniku je u startu napravila direktorka vrtića, ali ona je samo vršila svoju dužnost u zaštiti dečijih prava. Psiholog koji je pozvan za kontrolu štete je detetu postavaljao sugestivna pitanja, iako je dete pokušalo da objasni da je reklo glupost. Svi psihološki simptomi seksualnog zlostavljanja su relativno općeniti, i mogu se povezati sa raznim stvarima. U ovom slučaju je zanemarivanje od strane roditelja, oca alkoholičara (Larsen) i svadljive majke. Međutim, kada se pokrene panika, koja je po pravilu neosnovana, razmere je teško predvideti. Tako su i druga deca pod pritiskom sredine lažno optužila vaspitača, a sredina se pripremila za linč. Sve je zasnovano na predrasudi da deca ne lažu, što je u psihologiji dokazano kao pogrešno.
Tu dolazimo do drugog bitnog aspekta filma, onoga što bi Radomir Konstantinović nazvao filosofijom palanke. Radnja filma se dešava u malom gradiću sa jakim osećajem zajedništva. I percepcija toga je uglavnom pozitivna: ljudi se moraju držati zajedno, pomagati, zabavljati, rešavati probleme. Problem nastaje kada zajednica nekoga uzme na zub kao što je uzela Lucasa, kome će skoro svi okrenuti leđa. Neće smeti da ulazi u jednu jedinu radnju u gradu, ili u kafanu ili u socijalnu posetu. Da ne pominjemo da je ostao bez posla i da je na udaru sve njegovo: od kuće do familije. Devojka će mu okrenuti leđa, a pored njega će ostati samo jedan vispreni prijatelj i sin. Još jedan aspekt filma je rasprava o savremenom odgoju dece i tome koliko su „liberalna“ društva, poput Danskog, spremna da donesu preuranjene zaključke kada je u pitanju zaštita dece, potrebna ili nepotrebna. Nema sumnje da je pedofilija grozna stvar i da je treba istraživati i kažnjavati, ali to ne znači da je linč dozvoljen.
Negde na dve trećine filma Lucas je zvanično oslobođen optužbi, posle provedene noći u zatvoru. Dokaza za zlostavljanje nije bilo, optužbe su bile izmišljene. Međutim, to je rulji bio signal za to da se pedofil Lucas izvukao iz nekog već razloga. Rulja pojačava pritisak, jer loš glas ne može oprati ni sudska presuda.
I tu film pomalo pada, pre svega u scenariju. Motivacija likova, strana u sporu, se gubi, postupci postaju arbitrarni, događaji se nižu bez reda i smisla. Sa još jednom „rukom“ scenarija ili sa boljim režijskim postupkom to bi bilo rešeno, i „shocker“ na kraju tu služi da malo popravi stvari, ali utisak je da su autori gledali da priču završe, bez preteranog objašnjenja. Režija je, inače, dobra i sigurna, obilje krupnih kadrova pruža sjajnim glumcima priliku za sitnu gestikulaciju i mimiku, što oni obilato koriste. Mikkelsenova mikro-gluma je apsolutno sjajna, Larsenova je skoro na tom nivou i to smo od njih dvojice očekivali. Obojica su jako versatilni glumci sa dugim i uspešnim karijerama. Annika Wedderkopp kao debitantkinja pokazuje iskrenost, ležernost i veliki talenat.
Smuljana poslednja trećina nije najveći problem filma. Iako su teme zahtevne i kompleksne, i obrađene jako dobro, problem je što smo taj film u većoj ili manjoj meri već gledali. Snimljen je HBO-ov film prema istinitom događaju Indictment: The McMartin Trial (1995) koji se bavi moralnom panikom usled navodnog zlostavljanja dece u jednom američkom vrtiću, osudom pre suđenja, tretmanom zajednice i bolesnim ambicijama državnih instanci.

I pored toga The Hunt je dobar film, i deo fame koja se diže oko njega opravdana. Onaj neopravdani deo je posledica veoma sračunatog marketinga, pojavljivanja na brojnim relevantnim festivalima i odlaganje bioskopske distribucije, ne bi li film ušao u zvaničnu konkurenciju za Oscara. Videćemo koliko će taj marketinški trik pomoći, do sada je u principu uspevao.