17.10.13

The Lone Ranger

2013.
režija: Gore Verbinsky
scenario: Justin Haythe, Ted Elliot, Terry Rossio
uloge: Johnny Depp, Armie Hammer, William Fichtner, Tom Wilkinson, Ruth Wilson, Helena Bonham Carter, James Badge Dale

Skupila se ekipa iz Pirates of The Caribbean da napravi nešto slično što se bavi nečim što nisu ludi pirati nego ludi Divlji Zapad. Producent Jerry Bruckheimer, Disney Studio, reditelj Gore Verbinsky, scenaristički trio i Johnny Depp su tu da nam pruže malo čistokrvne uvrnute zabave. Ne baš.
Budimo realni, i Pirates su pomalo smorili. Prvi je zabavan i inovativan, ekranizacija tematske vožnje u lunaparku je dosta neobičan koncept. Sa drugim su sačekali dovoljno vremena i razmišljali šta bi i film je bio solidan i zabavan, ništa posebno. Treći je već nalepljen, ali ljudi vole trilogije, Četvrti potpuno nepotreban za film, pre svega zato što su makli većinu „pomoćnih“ likova, nadajući se da će započeti novu trilogiju. Najavljen je i peti deo, opet sa novim rediteljem. Inovativnost i filmski kvalitet nisu jedini uslovi za uspeh, i bolji i lošiji filmovi iz Pirates serijala zarađuju astronomske cifre, publika se vezuje za likove, neki i odrastaju s njima, a Johnny Depp je podigao blesavljenje i kreveljenje na novi nivo i privlačio pažnju na sebe.
I to je problem, jer se Johnny zatvorio u kavez u kome se oseća sigurno, igrajući čudake i ludake po umetnički nezahtevnim preproduciranim spektaklima, izbegavajući ozbiljne uloge u zahtevnim filmovima. Što je najgore Johnny Depp je dobar glumac sa više od nekoliko dobrih uloga u svojoj prošlosti. Nažalost, njegovi filmovi koji nisu u domenu fantazije ili horor-komedije u poslednje vreme slabo prolaze kod publike i kritike, delom i zbog toga što Johnny ne može da ih iznese na isti način kao pre 15 godina. Bilo je pitanje dana kada će neki njegov tipičan film zveknuti na box office-u.
The Lone Ranger je sinonim za promašaj. Dugo očekivan i odgađan, loše zamišljen od početka, sa odstupanjem od originala tako da bi se približio idealu filma sa Johnnijem Deppom, sa problemima oko pronalaženja reditelja, sa pogrešnim izborom glumaca, sa obiljem jeftinih trikova i nervirajućih detalja, ovaj film je recept za katastrofu. Kritika ga je dočekala na nož, autorski tim kaže da su se kritičari „kladili protiv njih“, maliciozno pisali prikaze unapred itd. Da se odmah ogradim od njih, nisam ni pratio vesti o ovom projektu, a prikaz pišem po odgledanom filmu. I ako im ja budem kriv za neuspeh na ex-yu tržištu, onda svaka im čast, zaslužili su.
U pitanju je papazjanija od raznih motiva iz raznih westerna, sa formuličnom i nepamtljivom pričom punom generičkih rešenja, sa obiljem manjih, rubnih zapleta, i nemaštovito režirana. Originalna legenda o usamljenom rendžeru je priča o teksaškom rendžeru crncu, koji je preživeo Građanski rat u Konfederaciji (što je bio priličan uspeh) i kasnije imao uspešnu šerifsku i revolverašku karijeru. Već u originalnoj radio-verziji iz tridesetih je ta priča distorzirana, usamljeni rendžer postaje veteran južnjačke vojske koji oblači belu uniformu i sveti se banditima, izdajnicima i neprijateljima Juga. Da li je neko video sličnost sa KKK? Filmske ekranizacije iz 50-ih i TV serija su bile lake i nepamtljive limunade, ali su solidno prolazile kod publike. Kasnije ekranizacije su redom bile slabe, kao da je The Lone Ranger bio uklet (ili samo loš) koncept. Disney i Bruckheimer su rešili da iskoriste legendu za okosnicu svoje verzije, usput ubacujući motive od Peckinpaha (dilema o progresu koji će uništiti Divlji Zapad), preko spaghetti westerna (osvetnik koga niko ne poznaje, mitraljezi, muzika koja pokušava da uhvati duh Enia Morriconea) do Dead Man (mudri Indijanac i šeprtljavi belac) i Little Big Mana (užasno našminkani Johnny Depp kao jako stari narator). Da li sam zaboravio pomenuti i Back To The Future III, Indianu Jonesa III, Wild Wild West i Tarantinove i Rodriguezove over the top kolaže? Da, ima i toga... Povrh toga, Lone Ranger postaje film o njegovom pomoćniku Tontu (Depp), a sam rendžer (Hammer) biva degradiran u pomoćnika ograničenih sposobnosti i inteligencije. Kada se tome dodaju klišeizirani likovi i njihovi nelogični postupci, dobijamo nešto nalik na ekranizaciju kompjuterske igrice sa niskim AI-em.
Vizuelni identitet filma je prenabudžen CGI-em, ali dobar utisak ostavljaju ton i koreografija statista i kaskadera. Muzika je očajno izabrana, što ne priliči Hansu Zimmeru i uglavnom se svodi na očekivani izbor previše poznatih tema. Glumci su očajno izabrani, Hammer nema ni snage ni harizme da parira Deppu, Fichtner je jednodimenzinalni negativac (u njegovu odbranu, i lik je tako napisan), Tom Wilkinson u svojoj ulozi sofisticiranog negativca pokazuje glumačkog znanja koliko i komad šperploče, Ruth Wilson svoju dosadnu ulogu igra na dosadan način, a ni Helena Bonham Carter nije puno bolja kao madamme sa pištoljem u nozi od slonovače (ne zajebavam se). John Badge Dale gine negde na trećini, ali mi nije nedostajao. Da bi jad bio veći, imamo ne jedno, nego dva iritantna derišta koji šmiraju, cmizdre i zapitkuju. U tom kontekstu, Johnny Depp je dodatni kamen oko vrata za ovaj film, i u finansijskom i u glumačkom smislu, jer blesavljenje nije isto što i gluma, a ovde bi i gluma teško održala film iznad vode. Ni njegov lik nije maštovito osmišljen, on je bazično uvrnuti indijanski šaman i možemo ga strpati u isti koš sa stereotipima kao što su magični crnja i premudri kosooki učitelj. Rasizam niskog profila na delu.
Ako baš tražimo dobre aspekte filma, naći ćemo nešto blesave over the top akcije, mada se i ona ponavlja i, logično, obilje slapstick momenata. Naći će se tu i pokoji duhoviti one-liner, čak i nagoveštaj humorističkog ping-ponga, ali ni to ne deluje prirodno ili improvizovano. Uostalom, sve smo to već videli u Pirates of The Caribbean, a i u starijim naslovima. Negde na marginama priče naći ćemo i male nagoveštaje društvene kritike (cena progresa, masakr nad Indijancima), ali to nije dovoljno razrađeno. Sa druge strane nam iznad glave visi ideja o osvetništvu kao rešenju kada je zakon nemoćan, što je vrhunska naivnost.

Sve u svemu, The Lone Ranger je na kratke trenutke zabavan film, ali veći deo vremena umara gledaoca. Određene formule se mogu samo toliko puta ponoviti. Određene formule se teško variraju. Fokus grupe umeju biti nesiguran parametar i treba poslušati zdrav razum i zaboraviti na snimanje ovakvih skupih promašaja. Nekoliko implikacija ovog filma nisu u skladu sa „klinačkim“ PG13 rejtingom. Sa druge strane, tretman teme je klinački. Sa treće strane, klinci više ne kuže western, što ovakav film čini izlišnim. Ako se loš trend na blagajni nastavi, možda se izvučemo i ne dobijemo nepotrebni, još manje smisleni nastavak.