Everybody in Our Family / Toata lumea din familia noastra

2012.

režija: Radu Jude

scenario: Radu Jude, Corina Sabau

uloge: Serban Pavlu, Sofia Nicolaescu, Gabriel Spahiu, Mihaela Sirbu

Verujte mi, probao sam sa Rumunima i ranije, ali nije išlo. Mračna, teška atmosfera ne-događaja je bila previše za moj „prizemni“ filmski ukus. Iskreno me je zanimalo otkud toliko hypea oko Rumuna, zašto su Rumuni hit na festivalima. Možda zvučim kao redneck iz neke tamo Nebraske 50-ih koji čuje da neki tamo Italijani jedini prave relevantne filmove i ništa ne razume. Neka bude tako, ako baš mora.

Posle ovog nevezanog uvoda, da ne gnjavim dalje, Everybody in Our Family je odličan, gledljiv film razumljiv svakome uvek i svugde, a opet relevantan i nimalo banalan. Naslov možda vuče na farsičnu komediju, ali nije baš tako.

Znam, familija je skoro uvek asocijacija na nešto smešno, iako nervozno ili čak nasilno. Pogledajte čudake iz Fellinijevog Amarcorda koji liče na preteranu, stilizovanu moju familiju, vašu familiju, svačiju familiju. Međutim, jako dobro znate da familijarne prepirke i svađe umeju da postanu gadne jako brzo, gotovo u sekundi, a onda i zagorela sarma od pre nekoliko godina ume da postane krunski argument. Da, familije i familijarne svađe su u velikoj meri apsurdne. Ovde jedna takva apsurdna familijarna svađa postaje festival batinanja, dogovora, pregovora i očajničkih poteza. Ma koliko celokupni pičvajz delovao apsurdno, nije ga teško zamisliti i prihvatiti kao istinit.

Sam setting pomalo liči na Silver Linings Playbook, Marius je razvedeni zubar od 30 i nešto, koji je izvukao deblji kraj u brakorazvodnoj parnici i zbog toga je očajan. Marius ima pravo da viđa kćer 15 dana godišnje, što on smatra nepravednim, ali ne može ništa učiniti po tom pitanju. I baš za taj partikularni vikend je rešio da vodi Sofiu na more, i bivša žena se s tim složila. Marius se, naravno, priprema, ništa ga ne može odgovoriti od plana. Njegov otac mu zamera da previše mekan i naivan, da je jednostavno papučar, čim dozvoljava bivšoj ženi da ga na taj način ponižava. Marius se brani da je moderan čovek i da je sada tako.

Međutim, klica nervoze je odavno posađena u Mariusov mozak... Kada čuje da mu se kćerkica Sofia razbolela baš pred njihov zajednički vikend, Marius ne želi da promeni plan. Majka njegove bivše žene pokušava da smiri situaciju, Marius ne popušta. Kada se u raspravu uključi i Aurel, novi muž Mariusove bivše žene Otilije, Mariusu prekipi, pa ga odgurne vratima. Koliko je Marius nervozan i nefleksibilan, Otilia je još odlučnija da ako je moguće Mariusa izbaci iz svog i Sofijinog života, pritom ne birajući sredstva i pribegavajući raznim podlostima. Korak po korak, atmosfera se podiže i na kraju postaje stvarno nasilna, Marius namlati Aurela i zaveže ga, Otilia počinje da se plaši za svoj život. I pored nasilja, psovki i uvreda, nemamo utisak da ima stvarne zlobe u filmu, koliko je u pitanju gigantski nesporazum usled nefleksibilnosti i sebičnosti.

Dakle u pitanju je nastavljač tradicije filmova od Who's Afraid of Virginia Wolf do Carnage, koje možemo nazvati porodičnim dramama pod pritiskom. Ipak, Everybody in Our Family je siroviji, naizgled realniji sa dobrom primenom shaky-cama i „chaos cinema“ doktrine, sa grubom montažom i neurednim, improvizovanim i nepredvidljivim dijalozima. Cela situacija u filmu izgleda banalno, apsurdno i stravično, kao što samo porodična svađa zna da bude.

Glumci su dobri, štaviše odlični. Njihova odlična mimika, gestikulacija i ostali aspekti mikro-glume daju nam uvid u pozadinske priče likova. Samosažaljenje koje pokazuje Serban Pavlu je jedan od kompleksnijih glumačkih zadataka. Sofia Nicolaescu je sasvim prirodna u svojoj ulozi, ali to može biti „one hit wonder“, kako je to često slučaj sa decom glumcima u evropskom filmu.

Jedna manja zamerka, ako je to uopšte zamerka, je jednostranost priče. Moguće je to svesni rediteljski potez da situaciju vidimo samo iz Mariusovog ugla. Iz tog ugla, Otilia je hladna, proračunata, manipulativna, odvratna kučka koja je rešila da neuspeli prvi brak (verovatno njenom krivicom) izbriše iz sećanja, a da zadrži kćer samo za sebe. Otilia čak ni kao lik ne želi da se raspravlja i pravda, isključivo preti policijom i sudom (do te mere da joj bivši muž savetuje da to ne radi) i nama kao gledaocima je teško da saosećamo sa njom kada izbije pičvajz. Sa Mariusom saosećamo, vidimo ga kao očajnika, iako je on glavni krivac za pičvajz. Moguće je u pitanju rediteljeva mizoginija, ili samo anti-feminizam u settingu današnjeg modernog sveta gde je muškarac u brakorazvodnoj parnici pod normalno predstavljen kao monstrum i gde svaki sud često ne ide dalje od te predrasude. Meni kao muškarcu taj stav ne smeta, da li će smetati ženama ne mogu da odgvorim sa sigurnošću. Verovatno hoće.

Ali u svakom slučaju, ako vam se svideo Carnage, ovo je tvrđa, oštrija, nasilnija, balkanska varijanta. Sve preporuke.