Byzantium

2012.

režija: Neil Jordan

scenario: Moira Buffini

uloge: Saoirse Ronan, Gemma Arterton, Sam Riley, Daniel Mays, Caleb Landry Jones

Neil Jordan je autor brojnih i različitih filmova, ponekad autor sa snažnim potpisom, a ponekad majstor rediteljskog zanata. Njegov najveći komercijalni uspeh je bio Interview With a Vampire (1994), film koji je izvršio omanju revoluciju u žanru vampirskih filmova i stvorio nove standarde za vampirsku priču: potvrđivanje ili opovrgavanje vampirskih legendi, međusobni odnosi protagonista i politika vampirskih klanova. Vampiri nisu više bili monstrumi iz kasno-romantičarske gothic literature, dobili su ljudske težnje, strasti i slabosti. Revolucija je išla dalje, preko akcionih filmova tipa Blade i Underworld serijala, do Twilight serijala, teenage vampira posutih sjajilom i opterećenih klinačkim ljubavima i do southern gothic televizijske sapunice True Blood. Byzantium pokušava da nas vrati na trag Jordanovog hita, ali previše vremena je prošlo da bi u tome uspeo.

Kao i prethodnik, i Byzantium priča dve paralelne priče, jednu o trenutnim nevoljama majke Clare (Arterton) i kćeri Eleanor (Ronan), koje su pobegle iz prethodnog grada posle dva ubistva. Obe su stare dvestotinjak godina, ne poznaju druge vampire, Clara je prostitutka, a Eleanor je ostala u telu tinejdžerke. U novom okolišu se smeštaju u zatvoreni pansion Byzantium, gde živi Noel (Mays) i gde Clara otvara javnu kuću. Eleanor ide u školu i uspostavlja kontakt sa Frankom (Landry Jones), momkom koji pati od leukemije. Ono što Clara zna, a ne otkriva, je da im je za petama konzervativno (i ekskluzivno muško, naravno) vampirsko bratstvo, od kojih jedino Darvell (Riley) gaji izvesne simpatije za jedine dve vampirice. U seriji flashbackova, koji su kraći nego u Interview, ali zato brojniji, saznajemo ponešto o vampirima, o Clarinim Eleanorinim nedaćama pre nego što su postale vampiri, a i posle toga. Treba primetiti da je Twilight prejak uticaj, i vampiri nisu više bića noći, nego samo i isključivo krvopije. Sa druge strane, revitalizovana je hipoteza o vampirima kao tragičnim stvorenjima, osuđenim na večnost usamljenosti.

Priča je već ispričana nekoliko puta, Neil Jordan sa flashbackovima budi sećanja na Interview With a Vampire, koristeći delom svoju snagu u pripovedanju kostimiranih drama i istorijskih filmova. To što je fabula predvidljiva od Byzantiuma ne pravi besmisleno sranje, naprotiv. Ovde je važna atmosfera i važni su likovi, kako dve glavne junakinje, tako i epizodni. Važan je i intrigantan podtekst filma. Pa krenimo redom: film izgleda prelepo, snimljen u rustičnim tamnim tonovima, začinjenih sa nešto plavih u rasponu od ledenih do tirkiznih i blještavo belih tonova boje. Kamera je čvrsta i sigurna, film ima svoj omer krupnih kadrova i dalekih totala, pomalo podsećajući na Loacha i njegove socijalne drame. Chaos cinema je potpuno izbačen iz ovog filma, nema ni nepodesnih igrarija sa digitalnim formatima, i film vizuelno deluje otmeno, ali nikako zastarelo. CGI efekti su svedeni na minimum (ptice i crvena reka), pa je film otporan na starenje. Nekoliko nasilnih scena predstavljaju vampirski horor začin, ali nisu specijalno nove na tom polju. Muzika podvlači ton filma i sjajno se uklapa u celokupnu atmosferu.

Odnos između dve junakinje zaista podseća na familijarnu dinamiku, obe su oslikane detaljno (izvorni tekst vuče korene iz teatra, što objašnjava akcentuaciju na likovima pre nego na fabuli). Clara je zavodljiva i ima alternativno-droljasti šarm opasne devojke koja je u stanju da se brine za sebe i svoje. Gemma Arterton je pravi dragulj na ekranu i svom liku daje lični pečat. Eleanor je izrazito starmala i svojih 200 i nešto godina oseća kao teret na nejakim plećima. Saoirse Ronan se čini kao pravi izbor za tu ulogu, dovoljno je mlada i ima odgovarajuću moć transformacije. Njeni naslovi u poslednje vreme nagoveštavaju hollywoodsku budućnost. Noel i Frank su čudne ptice, svaki na svoj način. Noel je ostareli mamin dečko, ne naročito sposoban za samostalni život i nostalgičan za boljim vremenima, a vidi se da je njegov pansion, ali i celi gradić na obali, video i bolje dane. Van melodrame, nema puno likova kao što je Frank, mladih i terminalno bolesnih, povučenih, otuđenih i beskrajno tužnih. Frankova namena je da bude srodna duša sa Eleanor, a ne okidač za suze gledalaca. Jedina klišeizirana klika su bratstvo vampira, više nalik morbidnom tajnom društvu nego dekadentima iz romana Anne Rice.

Subtekst filma je izrazito feministički, što je prilično inovativna kombinacija. Muško vampirsko tajno društvo koje prima samo „pristojnu i časnu gospodu“ na rubu smrti je uspela metafora na konzervativizam, bilo patrijarhalne sredine, starih bogataša ili generalno muških klanova i ekipa, gde za žene nema mesta, i gde su one uvek uljezi koje treba izbaciti ili su makar pod lupom i često primorane da se dokazuju muškarcima ili da budu čak i oštrije od njih. Nisam siguran koliko to drži u današnjem svetu, gde smo zamalo dobili amričku predsednicu, gde imamo nemačku kancelarku, gde žene vode velike kompanije i imaju izbor i šanse za karijeru. Scenaristkinji možemo verovati na reč, ili ne, to je naše pravo, ali njen stav i ugao gledanja možemo razumeti, jer ga je izložila dovoljno jasno i argumentirano.

Sve u svemu, Byzantium je osvežavajući film koji pokušava da makar malo vrati vampirske filmove unazad, u vreme pre Twilighta. Druga stvar je originalni kontekst koji ruši američku pop-kulturnu teoriju o vampirima kao horor inačici liberala i stranaca u konzervativnom društvu. Problem nastaje u tome što u pogledu samih vampira Byzantium ne donosi ništa novo, i što bi vampirska tematika možda bila odbojna za odraslije i zahtevnije gledaoce, a tužna i ozbiljna atmosfera mogu biti odbojni za gledaoce koji traže vampirsku zabavu, akcionog ili sapunskog tipa. Byzantium je za mene i moju generaciju osvežavajući retro film koji nas pomalo podseća na Lestata, Louisa i ostale vampire naše mladosti. Problem je što je nas, ostarelih darkera, ipak premalo među današnjom publikom.