24.10.13

The End of Love

2012.
scenario i režija: Mark Webber
Uloge: Mark Webber, Isaac Love, Shannyn Sossamon, Frankie Shaw, Michael Cera, Amanda Seyfried, Jocelyn Donahue, Aubrey Plaza

The End of Love je najnoviji indie projekat Marka Webbera, pre svega glumca u laganom, ali sigurnom usponu. Webber već ima iskustva sa pisanjem scenarija i režijom, njegov autorski prvenac Explicit Ills (2008) je socijalna indie drama koja je odlično prošla po festivalima, a sledeće godine će se pojaviti Ever After, sa jakom glumačkom postavom (nadolazeća zvezda Teresa Palmer, Rosario Dawson, Melissa Leo). The End of Love je prikazan na Sundance festivalu prošle godine, bio u konkurenciji za nagradu publike, i potom je imao veoma ograničenu distribuciju. Reč je o intimnom, minimalističkom i skoro autobiografskom filmu bez ikakvih finansijskih ambicija.
Stilom snimanja podseća na kućni video, i kreće se u okvirima veritea, kamera je ručna, svetlo prirodno, uglovi gotovo amaterski, ali provociraju emotivni naboj. Za to je odgovoran direktor fotografije, Patrick Lucien Cohet, saradnik sa Explicit Ills, koji se ne boji improvizovanog pristupa. Na sreću, uparen je sa sjajnim montažerom Svenom Papeom, i njih dvojica razumeju namere jedan drugog, tako da film izgleda sjajno, a istovremeno odiše nepogrešivom indie (čak no budget) estetikom, što je u skladu sa Webberovom namerom. Bilo bi pogrešno kada bi bio upeglaniji, izgubio bi na autentičnosti.
I priča iza filma je duboko autentična, bezvremenska i relativno nepotrošena, ali pati od lagane nefilmičnosti u pretpostavci, nedovoljne razrađenosti i nedovršenosti. Kraj je arbitrarno postavljen u jedan trenutak, ostavljajući elementarna pitanja filma otvorenim. To nije uvek loše rešenje, samo što ovde nije potrebno, jer se njime ništa ne postiže i ništa posebno ne izjavljuje. Pomalo smeta još nekoliko epizoda u filmu koje su suviše „sa strane“, otvarajući teme veoma površno i uglavnom su opšta mesta. Primer za to je hollywoodska žurka kod Michaela Cere, sa njim i još par uspelijih ili manje uspelih mladih hollywoodskih glumaca u cameo ulogama „hollywoodiziranih“ verzija samih sebe. To nije over the top kao u This Is The End, ali nije ni daleko od toga. Michael Cera koji se žali na majstore-lopove koji hoće da ga oderu za ogradu na balkonu i mlati s pištoljem u nekoj drogiranoj verziji igre izazova su višak, posebno u filmu u kojem je sličan efekat (hollywoodskog klasnog raslojavanja na uspešne glumce i one koji su na korak od toga da postanu konobari) već postignut u sceni audicije sa Amandom Seyfried.
Naime, Mark (Webber) je centralni lik filma. U pitanju je mladi udovac sa dvogodišnjim sinom i glumac koji nikako da uspe. Njegov život je malo veselija (ili fingirano vesela) verzija pakla večitog siromaštva, neplaćenih računa i serije malera dok konstantno žonglira svoju skoro nepostojeću karijeru i obaveze prema sinu. Imanje dece je divno (kažu ljudi), ali sa sobom nosi odgovornost koja je teško zamisliva ljudima koji nemaju decu i svežim roditeljima u neplaniranim životnim okolnostima. Zato u ljudskom društvu postoje dva roditelja koji se paralelno brinu o deci (naročito dok su jako mala), a biti samohrani otac, pritom udovac prožet tugom, krivicom i žudnjom za životom u paru je dosta neobična, naporna i teška situacija. Posebno što je mali Isaac (Love, Webberov stvarni dvogodišnji sin) u osetljivoj fazi dvogodišnjaka, hiperaktivnog, sklonog istraživanju, brbljivog, a opet fragilnog i mrzovoljnog koji nije savladao ni najosnovnije životne koncepte (poput života i smrti).
Sa druge strane medalje je relativno siromaštvo i relativni maler u kojem Mark živi. Sa glumom nikako da mu krene, a pojavljivanje na audicijama sa dvogodišnjim sinom koji buči nije sjajna referenca. Povrh toga, ima neplanirane troškove (pauk mu je odneo auto), a ni dvogodišnja deca nisu bez želja (za igračkama, slatkišima i igraonicama), što dovodi do toga da Mark kasni sa kirijom, a stanodavci polako gube strpljenje. Oni su pokazali dosta razumevanja, ali za Marka to nikad nije dovoljno, ta situacija ima dve perspektive.
Sa vedrije strane, Mark upoznaje Lydiju (Sossamon), samohranu majku nešto starije devojčice i vlasnicu privatnog vrtića-igraonice, koja možda može uneti nešto vedrine u Markov život. Njemu bi to bilo potrebno, na ivici je snaga, ali pitanje je da li će on to dozvoliti, pošto se čini da je sklon da sve u svom životu na kraju zabrlja.
Mark Webber, kao čovek koji igra varijantu samog sebe i ima potpunu kreativnu kontrolu nad filmom donosi solidno glumačko ostvarenje, ali to smo i očekivali. U scenama bez Isaaca je uočljiva njegova transformacija u depresivca. Shannyn Sossamon je uverljiva kao samohrana majka koja se sa svojim statusom pomirila, ali nije zatvorila vrata za mitološki entitet „onog pravog“. Glumica je odrasla od teen/coed uloga u kojima smo je gledali (The Rules of Attraction), i ta promena je prijatna. Cameo uloge poznati(ji)h glumaca i ostalih filmadžija više nisu nikakva novost i više služe kao iskazivanje nekog hollywoodskog drugarstva i solidarnosti.
Dakle, osim kamere i montaže, zbog kojih je film gledljiv i čak atraktivan, treba pohvaliti i kvalitetnu glumu i dovoljno efektivan soundtrack. Priča od sredine prema kraju jako gubi nit i ostaje nejasno šta je Webber hteo da kaže. Da je život samohranog oca i pritom glumca težak? To smo znali, valjda zato i nema puno glumaca – samohranih očeva. Ako je u pitanju mehanizam potonuća u depresiju, to se vidi samo u par scena gde Mark odstupa od fingirano veselog lica nameštenog za Isaaca, i pije da bi se napio, pa kasnije lupeta gluposti.

Šteta, čini se da izvorni materijal nije bio dovoljno pripremljen pre nego što se krenulo u snimanje i tako imam neodređen utisak o filmu koji bi, kao, morao da me potrese. Ipak, u odbranu filma i Webbera, The End of Love (pogrešno odabran naslov koji zvuči kao naziv neke hard rock balade i nema veze sa filmom) ne pretenduje na široku publiku, nego isključivo na entuzijaste i stručnjake koji bi ga proučavali. To što je film bolji po delovima nego u celini njima ne bi trebalo smetati, naprotiv.